На смрт једног с ума сишавшег
| На смрт једног с ума сишавшег Писац: Јован Стерија Поповић |
И ти већ сврши, Алекса бедни,
Тешки живота пут!
О, какве мисли при гробу твоме
Болно напрежу груд!
Ти ниси ума познавао силу,
Човека виспрени дар,
Што краси срце, надима прси,
Стран ти би чувства жар.
Сладости брака уживао ниси,
Видно деце радост,
Нит’ лепу с веселом ти си дружбом
Провео летећу младост.
Гологлав, јадан, без крова, без ложа
Блудио с’ по пољу сам.
И твоје речи — одјек ума —
Бјаху замршени сан.
Као сјајно, велико зданије негда,
Што сруши времена злост;
Тако живота твога судба
Подиже нему жалост.
Но ти ни студен осећао ниси,
Препеку сунца, ни зној,
Од сваке светске опроштен буре
Живот је био твој,
Две грозне, пуне године беда,
Што посла људма Бог,
Без страха ти си преспавао тихо
Заблудом ума твог.
Дволични језик пријатељства лажна
За тобом није бацао јед,
Нит љута стрела душмана силних
Нанесе теби вред.
Од црне злобе, зависти јетке
Стрепио ниси нигда,
Нит’ жалост, патња, ни болест разна
Потресе дух ти игда.
Лакомост гладна, што туђе вреба,
Није ти крала ноћ,
Нит жеља к слави, немира пуна,
Гризла т’ живота моћ.
При скорбном твоје погребу мајке,
Гди сродника тужаше глас,
Ти си без суза, спокојан остао,
Сваком мудрацу образ.
У затвор стеран, осећао ниси
Тавнице тугу и злед,
Све горке, несташне обиде света
Нису ти мутиле јед.
Кад други своје несрећу куће,
Деце оплакује срам,
Ти си без сваке скорби ишао,
Од сваке беде стран.
У вечном света немиру ти си
Један уживао мир.
О, срећан ти си! Сад те у гробу
Вечити обима мир.
1852
Извор уреди
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 188-189
|