Алекса Шантић

Сву ноћ оштра мећава мела,
Не знаш пута, не видиш села.

Камен је пуцô, с мраза плакô,
Цвиљело гором дрвље свако.

Он нијем бјеше као челик,
Прислушкујући, горд и велик.

И свану... Свуда смет со смета.
Вране се купе на дрвета...

Он још на вису гора стари'
Са пушком чека и стражари...

Огрнут мразом, мртав, ледан,
Стоји... И ено кô ступ један,

Сребрн и сјајан, с врха горе
Подупро плаво небо зоре.