На мртвој стражи
Сву ноћ оштра мећава мела,
Не знаш пута, не видиш села.
Камен је пуцô, с мраза плакô,
Цвиљело гором дрвље свако.
Он нијем бјеше као челик,
Прислушкујући, горд и велик.
И свану... Свуда смет со смета.
Вране се купе на дрвета...
Он још на вису гора стари'
Са пушком чека и стражари...
Огрнут мразом, мртав, ледан,
Стоји... И ено кô ступ један,
Сребрн и сјајан, с врха горе
Подупро плаво небо зоре.