На жези  (1894) 
Писац: Драгутин Илић


Сетно шуми у тишини
Плава река,
Чун се губи, у даљини
Као сенка.
Врелог сунца зраци јасни
Озго сјају,
Нити ветрић, ни таласи
Жуборкају.
Само каткад изнад жита,
Покошена,
Залепрша препелица
Преплашена.

А тамо, крај обале, у хладу густих врба,
На валу лагахноме нија речна дева,
Венчићем влажна биља обновила косе бујне
Низ њена плећа река бисерне капи слева.

Лагахним летом она под густе сенке креће,
Косице овлажене на бела недра свија,
Сањиви поглед њезин лениво негде леће,
За чуном што се нија.

А жалосних врба грање
Суморно се доле свело,
Па немирно додирује
Обнажене раме бело.
Све је тихо, са обале
Извија се мирис цвета
И зујање челе мале,
Што њезином венцу слета.

А сунце расипа зраке. Крај друма пространога
Зелени бурјан већ је, под жегом, тужно клоно,
Дремљиво коњи журе сред пута прашњавога
И звонце куца боно.

У Београду, 7. јула 1894.

Извор

уреди

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 16, стр. 241.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.