На гробу миле ми сестре
НА ГРОБУ МИЛЕ МИ СЕСТРЕ
Милина се бјеше разавила,
Са цвијећем се гора окитила,
Природа се заодјела бајом,
Прољеће је обасјало сјајом: -
Кад се ђенух ја са тобом тамо
Да мирисом груди напајамо,
Да слушамо поточића зуја
И глас љупки умилног славуја.
Ми иђасмо. Бјеше данак сванô,
Зрак сунашца на цвјетиће панô,
А по њима росица се блиста -
Љубљаше им руменога листа.
Ти с' их брала, ао љута рано! -
А весело ја те гледах станô;
Ти китице савијати узе,
Па низ лице падоше ти сузе.
"Шта је сестро? Што ти срце пара
И на оку сузе ти отвара?
Шта је сестро?" - ја ти рекох тако...
Ао црна, ао хладна рако!
"Видиш киту овог шарног цвијећа,
Што је добих на дар од прољећа?
'Ваку киту више никад нећу
Ја убрати... Ацо, умријећу,
Јер ми боља моје груди мучи -
Грка боља, грка попут жучи.
Сваки дан ми моје тијело слаби,
Скоро ће ме смрт црна да зграби".
То ми рече, а то се испуни.
Шеснаес' година живила си пуни',
И ето те сада земља крије,
Црни "кордун" на крсту ти с' вије.
Са вијенца, што те мртву краси,
Сићани ми сад долазе гласи
Од листића веће пожућели'.
Кô да један сад ми од њих вели
"Та не тужи, заман туговање,
Гробница је сваком вјечно стање.
Ко се рађа тај мријети мора:
Био сирак ил' из царског двора,
Загрлиће сваког ледна смрти,
У пепео жиће му сатрти.
Ништа стално на свијету није:
И сунце ће једном да се скрије,
Кроз вијекове све ће бити тама;
Звјездице ће остати без плама.
Бог је вјечан, а остало што је -
То вијекови у нестанак броје.
Сека т' спава, пробудит се неће;
С анђелима душица јој лијеће".
Још на гробу зборит бих ти стио,
Ал' сунашца зрачак се већ скрио;
Помрчина, ено, шири крила,
По обзорју свуд их је развила.
Збогом, селе, ја одлазим сада.
Спавај мирно, сестро моја млада!
1887.