НА БРЕГУ
Како ли је тихо! У сјају сунчану
Дремају дубраве. Гора невесела
Слукти: тихо гуди на ведроме дану
Звоно у даљини из планинског села,
Ту, где стојим нема грма ни суварка:
Голет једва даје живот бедној травци —
Тихо је... На вису ветар само ћарка,
Летају лептири и грају скакавци,
Далеко на Југу видокруг се праши
И дими се раван; села расејана
Као беле птице на зеленој паши
Блистају кроз маглу сунчанога дана
Глуви глас петлова, ветрић из даљине
Попне се до мене када на пут пође:
Трепти у ваздуху, по голети мине
На ухо ми шапне, по коси ми прође,
Провлачи се кроз трн ил’ травку облеће,
Стане, као да и он нешто ослушкује,
Час ми опет ухо на срдашце меће
Као да би хтео жеље да ми чује,
И весело оде. Куд се сада дева?..
Гора ћути — ћути равница голема,
На њој мирна села, тисућу путева
Што спокојству воде — тек мог пута нема.