На Тичару
| На Тичару Писац: Војислав Илић |
На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина,
Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.
Њега муња не удара, нит секира оштра сече,
Пастир под њим хлад ужива чекајући благо вече.
Он je никô поврх гроба удовице неке младе,
Што je cилни јаничари исекоше у комаде.
Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада.
Мала једна тица живи од старина, од вајкада.
Она пева целе ноћи, она пева целог дана,
Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.
о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке:
То je душа мале кћери над гробницом миле мајке.
Венуло је мало дете, што му земља мајку крије,
Нестало га једног дана и никада дошло није...
Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô.
И од овог тужног дана протекло је врло много.
На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина,
Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.
Њега муња не удара, нит секира оштра сече,
Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече
Срце ми је узимала горка срџба, тешка сета,
И у души презирô сам насилнике целог света.
А жалостив, јасан цвркут хорио се са висина,
И преда мном шумила је валовита, хучна Дрина.
4. септембар 1886.
Извори уреди
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 281-282, Вук Караџић, Београд.
|