Наход (трагедија у пет чинова)/8
VIII
МОНАХ ТЕОДОСИЈЕ, МОМИР
МОНАХ ТЕОДОСИЈЕ (Мало затим, пошто је отишао Никифор, појављује се са исте стране и затиче тренутак кад пада цвет са бедема. Он прилази Момиру који је цвет подигао и, спуштајући му руку на раме, осујећује му да га целива): Не скрнави тај цвет!
МОМИР (Престрављено.): Оче!..
МОНАХ: Тај цвет није никао овде на камену! Одакле долази, чија га је рука узабрала и шта значи он?
МОМИР: Ја не знам! Нашао сам га ту!
МОНАХ: И ти незнани цвет дижеш из прашине и приносиш га уснама?
МОМИР (Ћути оборене главе.)
МОНАX: Мало час срете ме грчки посланик и рече: „Пођи, оче, за гласом гитаре, она не свира у славу Господареву!“
МОМИР: Грчки посланик?
МОНАХ: И глас гитаре довео ме је да видим одвратну истину коју сам ја још само слутио и слутњу ту увек гонио од себе, верујући твојој мудрости. Л>уто сам се у тој вери преварио. Ни наук који сам ти маленом у душу улио, ни висока мудрост којом те је Византија запојила, ни милост којом те царска рука обасипа, нису биле кадре у теби однеговати бар осећај благодарности — благо-дарности према добротвору твом...
МОМИР (Покушава да се буни.)
МОНАХ: Не покушавај истину порицати. Неблагодарник си ти, неблагодарник према Цару и Господару свом!
МОМИР: Ја?
МОНАX: Ти, да, јер се усуђујеш прљавом твојом руком да престо царски оскрнавиш. Знаш ли ти ко си ти?
МОМИР: Знам, све знам!
МОНАX: Или не знаш, или намерно заборављаш, и ја ти као глас савести, морам то увек понављати.
МОМИР (Гледа га преклињући)
МОНАX: Чуј, дакле: нико си и ништа. Бачено дете мајке развратне и оца никоговића, можда чак себра и жене отрочке, или, ко зна, још горе што. Промисао хтеде да Цар, ходећи у лов, нађе те крај пута, где си се вио као црв. Боље да се тада Цар није сагао да подигне неблагодарност из прашине.
МОМИР (Тешко га мучи и боли свака реч.)
МОНАX: Нисам још казао све што чини величину твоје неблагодарности. Цар те је предао мени и ја сам те у самостану своме неговао као да си из мојих недара откинут. Неговао сам те, упућивао Божјој молитви, и књизи те учио. Цар, који је често долазио к мени у манастир, јер му ту у младости беше најмилији лов, замиловао те је и, кад си нешто одрастао, узео те себи и послао на науке у Византију. А кад си се са наука вратио' окићен знањем и мудрошћу, царска се милост тада тек на тебе раскошно просула: узео те крај себе и посадио крај царска колена, тебе находче, тебе отрочко копиле. Ти му повеље састављаш, ти читаш царска писма и пишеш одговоре владарима, велможама и кефалијама; ти са њиме кројиш законе и још — што никад до сад младости није било допуштено — на Сабору Патријарха и јереја, велике и мале властеле и ине господе Царства Српскога, и ти имаш реч, Умеш ли бар да појмиш сву величину милости која се на тебе излила?
МОМИР: Појмим је.
МОНАХ: Ко појима, тај је кадар и ценити!
МОМИР: Ценим је.
МОНАХ: Појимаш и цениш, а чим враћаш Цару тај велики дуг?
МОМИР: Верношћу!
МОНАХ: Ти верношћу зар зовеш дрскост којом си посегао да рушиш мир дома царскога; да престо убрљаш прљавим отрочким прстима и круну оскрнавиш безочним и порочним погдедом?
МОМИР: Не оптужуј ме, оче, тим тешким злочином!
МОНАХ: Сам си изабрао име делу свом. Злочин је то, злочин безочан!
МОМИР: Не оптужуј ме, научи ме!
МОНАХ: Чему да те научим?
МОМИР: Оном, чему сам не умем!
МОНАХ: Наук је прост: ишчупај из срца порок и наоружај се мудрошћу!
МОМИР:...Немам снаге... немам храбрости!
МОНАХ: Немаш је да се вратиш путу врлине, а имаш је да газиш путем злочина! Не, ти ниси мој посинак, ти ниси дете које је на мом крилу и мојом бригом однеговано; то није душа којом сам те ја задахнуо. Неблагодарниче, гониш ме да те се одречем!
МОМИР: Оче!
МОНАХ: Одрећи ћу те се и поћи ћу даље у праведиој срџби. Да злочиној змији искидам жаоке, пре но што отровом попрска царски престо, оптужићу те Цару, добротвору твом...
МОМИР (Очајно): Не, оче!.. (Бори се тешко).... Реци шта треба да учиним да те умилостивим?
МОНАХ: Одреци се!.. Одреци се недостојни!
МОМИР (Тргне се Тежак му бол ломи груди и обраћа се погледом Богу, просећи снаге да савлада бол)
МОНАХ: Одреци се и, у знак одрицања, дај ми тај цвет неоскрнављен још твојим пољупцем.
МОМИР(Тргне се као мачем прободен, боно јекне и грчевито стеже цвет на груди.)
МОНАХ: Положићу га тамо, пред икону мајке Божје, пред којом си ти прву молитву Богу упутио. Тамо ће венути као жртва покајникова, као залога одрицања.
МОМИР (Престрављено гледа у монаха, а цвет грчевито стегао на груди)
МОНАХ (Пружа руку): Чу ли ме, дај ми цвет!
МОМИР (Са болом, ломећи се, пружа га па га опет тргне.): ...Да га целивам?
МОНАХ (Узме му цвет.): Не скрнави га порочним целивом; намењен је, икони. (Одлази нагло).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|