Наход (трагедија у пет чинова)/2
II
МОМИР И ПРЕЂАШЊИ
МОМИР: Превасходство прецењује моју вредност и мој положај. Ја служим само цара; и верност је то, а не мудрост због које ме господар одликује међу својим слугама.
НИКИФОР: Скромност твоја, младићу, такође је ћерка мудрости.
Д’АРТЕВЕЛД (Момиру): Витеже, причај нам дакле ти о царском граду. Младост је твоја јамачно запазила и оне лепоте за које ученост велечаснога није имала очију.
МОМИР: Био сам дуго у Константинополису; али све сам време друговао са књигама. Не желите ваљда да вам казујем о Тодору Вестесу, Пселу, Веку, Зонари, и Властарију, са којима сам ја једино друговао
КАСТАРЕЛ: Зар тако млад па друговао са књигама?
МОМИР: Друкчији живот нисам познавао.
Д’ АРТЕВЕЛД: Зар ни чаробне ноћи босфорске?
ДЕ КАРАБЕЛА: Ни топле љубави византијских лепотица?
ДЕ БРОЊАР:Ни борбе витешке у хиподрому?
НИКИФОР: Не замерите младом витезу. Усуд одређује путе животне: вама је дао у руке мач и срце витешко, а њему мудрост. Мудрошћу он служи цара, као што би га други мачем служио.
ПОНДЕБОА: Зар књига може служити као мач?
НИКИФОР: Цар српски хоће да уреди законик као што га код нас већ вековима има. Да није знања нашег језика и наше правне мудрости, што је собом овај младић донео из Византије, ко би сад Цару био од помоћи као он.
МОМИР: Хвала, Превасходни, на похвали које нисам достојан.
Д’ АРТЕВЕЛД: Ја ипак не бих траћио младост у то. А шта ћеш под старост радити, витеже?
МОМИР: Исто то!
НИКИФОР: Па ипак грешите, господо! Ја мислим да мудрост није тако ледена кора, под којом би се срце морало замрзнути. И у мудраца гдекад срце заигра, само што он тај осећај не исказује језиком и чува га дубоко, врло дубоко скрива га. (Притворно гледајући Момира право у очи). Зар не, млади витеже? Зар ниси гдекад и сам осетио како је мудрост немоћна пред срцем?
МОМИР (Избегавајући му поглед и тај разговор): Превасходни кирије, хтео сам те питати о једном варварском обичају, који нису примили ни Римљани ни Ромеји, нити га хтели својим законом освештати?
НИКИФОР: Објаснићу ти радо, млади витеже, све што знам. Само сад, видиш, младост око нас не воли те суве разговоре древне философије и правних цепидлачења. Говорићемо о том доцније, кад се сами сретнемо.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|