Вила завађа браћу
0001 Пије вино мали цар-Стјепане
0002 У Будиму, граду бијеломе,
0003 Служи му га сестра Анђелија.
0004 Кад се Стјепан напојио вина,
0005 Попи Анђе једну чашу вина.
0006 Колико је димна и угледна,
0007 Гледа јој се кроз гр’оце вино,
0008 Стјепан јој је тако бесједио:
0009 „О Анђушо, моја мила селе!
0010 Да ми није од Бога гр’јехота,
0011 Ја би твоје обљубио лице.“
0012 Но му тако Анђе бесједила:
0013 „Мили брате, мали цар-Стјепане!
0014 Љуби лице, не гледај грјехоту,
0015 Бог ће нама опростит гр’јехове.“
0016 Стјепан јој је обљубио лице.
0017 Оно доба мало постануло,
0018 Доба мало по године дана,
0019 Задјеха се чедо у дјевојки,
0020 Носила га три године дана.
0021 Три године кад се напуниле,
0022 А дјевојка била на рођење,
0023 У ње се је чедо најавило,
0024 Чедо мало бјеше мушка глава.
0025 Од чеда се Стјепан узмучио,
0026 Па од сребра копчег дохватио,
0027 У њег баци оно чедо лудо,
0028 Па га носи мору широкоме
0029 И тај копчег насред мора баци.
0030 Оно доа мало постајало,
0031 Доба мало по године дана,
0032 А пођоше будимске делије,
0033 Те одоше мору широкоме,
0034 Те ми лове рибу Мостаркињу.
0035 Када су се натраг повратили,
0036 Кад дођоше мору на крајове,
0037 Ту сребрни копчег наодише,
0038 Ево копчег отворит не могу,
0039 Но га носе у тој гори светој,
0040 У намастир провидура старца.
0041 Провидуре копчег откључаје,
0042 У њем живо чедо нахођаше,
0043 Ово чедо бјеше мушка глава.
0044 Провидур га димно дохватио,
0045 Дохватио, па га покрстио,
0046 Својијем га духом захукнуо,
0047 Те му димно име направио,
0048 Димно име Симионе ђаче,
0049 Ал га храни, докле га потхрани.
0050 Док се њему напуни година,
0051 Више бјеше од године дана,
0052 Него други од седам година.
0053 Кад се њему седам испунише,
0054 Привати се коња и оружја,
0055 Но му тако старац говорио:
0056 „Синко мили, Симионе ђаче!
0057 У Будим се Стјепан преставио,
0058 Царство му је пусто остануло,
0059 Но довати коња и оружје,
0060 Те отиди ти Будиму граду,
0061 И довати коња и оружје,
0062 Те се њему баци у рамена,
0063 Па се играј зеленом планином.“
0064 Симионе иде до Будима.
0065 Докле дође у Будиму граду,
0066 И ту нађе будимске делије,
0067 Око царства гдје се погањаху
0068 Којега ће допанути царство,
0069 Ал царева сестра за љубовцу.
0070 Симион им тако бесједио:
0071 „Бога вами, будимске делије!
0072 Да бацимо круну у облаке,
0073 На којега пане круна златна,
0074 Ето њему и круна и царство,
0075 И царева сестра за љубовцу.“
0076 Они баце круну у облаке,
0077 Симиону паде на рамена.
0078 Делијама добро жалост била,
0079 Симиона жива ухватише,
0080 Затворе га у бијелу цркву.
0081 Опет круну баце у облаке,
0082 Паде круна на бијелу цркву,
0083 А бијелу цркву поломила,
0084 Симиону паде на рамена.
0085 Од друге им бити не могаше,
0086 Но му даше и круну и царство,
0087 И цареву сестру за љубовцу.
0088 Симион је коња дохватио,
0089 Па се коњу на рамена баци,
0090 А за собом мајку Анђелину.
0091 Од Будима до те горе свете
0092 Три пута јој обљубио лице.
0093 А кад дођу у тој гори светој,
0094 Сусрете га старац провидуре
0095 И тако му ријеч говораше:
0096 „Синко мили, Симионе ђаче!
0097 Да ли тебе не допаде царство?“
0098 Симионе тако говораше:
0099 „Да ти кажем, оче провидуре!
0100 Ево ме је допануло царство
0101 И царева сестра за љубовцу.
0102 Од Будима до те горе свете,
0103 Трипут сам јој обљубио лице.“
0104 Но му тако старац бесједио:
0105 „Зло јутро ти, Симионе ђаче!
0106 Ну погледај, што ти књига пише.“
0107 Видје момче, што му књига каже
0108 И грозне га сузе попадоше.
0109 Провидур га жива ухватио,
0110 Па га метну у ледну тамницу;
0111 Ту тамнова три године дана.
0112 Три године кад се напунише.
0113 Али старац отвори тамницу:
0114 Симион се ђаче преставио,
0115 Код њега су три божја анђела,
0116 Свети Петар и свети Никола,
0117 И пресвета блажена Марија.
0118 Задјеха се чедо у дјевојке,
0119 Носила га по године дана.
0120 По године кад се напунило,
0121 А дјевојка била на рођење,
0122 У ње се је чедо најавило,
0123 Чедо ово бјеше мушка глава,
0124 Мушка глава бјеше свети Сава.
