Накић Гргур и сестра му
(Кате Мурат)
Од Сења се отворила врата,
из Сења је чета исходила,
чета мала тридести Сењана,
пред том четом Накићу Гргуре,
за Гргуром сестра пристајала, 5
Гргуру је сестра говорила:
»О мој брате Накићу Гргуре!
О мој брате, не ходи у чету
ер сам ноћас мало санка спала,
мало спала, чудан ми се снио: 10
да су тебе ране допаднуле[1]
у планини гори у зеленој,
ти да си ми, брате, погинуо.«
Гргур сестри својој говорио:
»Хајде, сестро, двору бијелому, 15
сестро моја, не пристаји за мном!
Колик’ има у чети јунака,
сваки јунак има по сестрицу,
а за братом не пристаје н’једна,
нег’ ти сама, драга сестро моја. 20
Нећу ти се двору повратити
ни дружине моје оставити,
а баш да би, сестро, погинуо!«
Кад то чула млада Маргарита,
Марге се је Сењу повратила; 25
с тез’јем пођу у гору јунаци.
Кад су дошли горе у зелене,
Гргура су ране допаднуле.
То Гргуру сестра обазнала.
Пође јадна у гору зелену 30
да Гргуру љуте ране вида;
Гргуру је сестра говорила:
»О Гргуре, брате добро моје!
Што те питам кажи мени право:
ти хоћеш ли пребољети ране?« 35
Гргур сестри својој говорио:
»Маргарито, драга сестро моја,
чини ми се срцу у мојему
да м’ се напит’ воде од Загорја,
чини ми се да би оздравио.« 40
Гргуру је сестра говорила:
»О Гргуре, брате добро моје!
Ја би пошла за горе на воду,
од Загорја путе не умијем;
да би млада ја поћи умјела,
ма се не би вратити умјела.« 45
Гргур сестри својој говорио:
»Маргарито, драга сестро моја!
Ти побр’јеђај[2] љуте ране моје
и уточи црне крви моје, 50
сестро моја, конд’јер у сребрни,
и ти пођи за гору на воде.
Када будеш горицом зеленом,
ти биљегуј по путу камење,
сестро моја, црном крви мојом: 55
ти се хоћеш ласно повратити
ер цеш познат’ биљега камена.«
Кад ђевојка свога брата чула,
љуте му је побр’јеђала ране,
кондијер је крви уточила, 60
де Марге за горе на воде,
биљегује по путу камење.
Здраво дошла за горе на воде,
конд’јер хладне воде захитила
па с’ отоле млада отправила. 65
У путу јој лоша срећа била:
ведро било, наоблачило се,
из облака тиха роса пала,
опере јој биљега камена,
ђевојка је путе изгубила; 70
она зађе гору у зелену,
трта јадна по гори ђевојка,
трта Марге три бијела дана;
веће се је њоме додијало,
цмили јадна по гори ђевојка 75
и спомиње Гргур’ брата свога.
Дозивље је тица црни вране:
»Маргарито, сестро Гргурева!
Не цмил’, јадна, по гори, ђевојко!
Не спомињи Гргур’ брата свога; 80
учер ти је Гргур приминуо,
синоћ га је вуче вечерао,
оста десна Гргурева рука,
десна рука пуна прстенака.
Ако хоћеш, млада Маргарито, 85
узет’ десне Гргуреве руке,
хајде, Марге, тако понапр’једа,
наћи хоћеш свилена шатора
а Гргура мила брата твога.
Шетај, Марге, свилени под шатор, 90
узми б’јеле Гргурове руке
и ти б’јежи Сењу бијелому:
ер кад буде вечео до вечера,
хоће доћи из планине вуче
да вечера Гргуреве руке; 95
кад би тебе под шатором наш’о,
и тебе би вуче вечерао.«
Кад то чула млада Маргарита,
на ногам’ се једва одржала;
иде јадна тако понапр’једа, 100
шатор нађе мила брата свога,
шета Марге свилени под шатор,
нађе десну Гргуреву руку,
руку десну пуну прстенака;
Марге руку грли и целива, 105
с бијелом се руком разговара:
»Л’јепа ти си, десна моја руко,
десна руко пуна прстенака!
О Гргуре, душа ти покојна!
Колико ти моје говорење, 110
а проклето твоје неслушање
да, мој брате, у чету не идеш
ер да ћеш ми јадној погинути!
Сад кад си ми, брате, погинуо,
да кому си мене оставио? 115
А кому 'у б’јели у Сењ поћи,
кад ја немам од рода никога
него саме худе моје стрине,
худе стрине љуби Ђуричине?
Кориће ме јутром и вечером, 120
биће мене тешк’јем замлатницам
и са ноге жут’јем штопелицам,
мени худа говорити хоће,
да си, брате, с мене погинуо.
Нећу јадна б’јели у Сењ поћи, 125
нег’ ћу тво’ијем стати под шатором;
кадар дође из планине вуче
да вечера десне твоје руке,
нек вечера и мене ђевојке.«
Још је Марге у ријечи била, 130
кад ево ти из планине вука
да вечера Гргуреве руке;
ту ми вуче Марге вечерао.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
