Над Корнелијем Станковићем
| Над Корнелијем Станковићем (1865) Писац: Лаза Костић |
И нађосте се испратити га,
Опколисте га колом укопним,
Рођаци, својте, знанци, другови!
На крилима од уздисаја вам
Одлетиће му душа скорије
У херувима звучни загрљај.
Ал’ ја вам кажем да је неко ту,
Што ближе беше срцу његовом
Од свију нас: а то је жена та,
Над главом што му немо тугује.
Зар не видите? то је љуба му,
Удовица му, српска вила је.
Огрнула се мраком поноћним,
Звезданим оком гледи у земљу,
У левој гусле разбијене јој
И сломљено у десној гудило:
Сећа се вила да је неки муж
Од успавани сила подземни
Опчинљиве му свирке заносом
Покојне своје љубе изно сен.
Ал’ она, тужна, чим повратити
Орфеја свога нестанули дух,
Кад њега нема, да јој удеси
Прижељкујућа грла тугопој.
Невидљив лик тек душом видим ја;
Ал’ону живу, црну четицу,
Мајушну ту, сићушну сирочад,
И ваш ће ласно опазити вид,
Опевајући чусте им већ глас:
Та ситна чеда, што их велеум
Са љубом својом, вилом, изроди,
Јединцата су то му дечица,
Писмена гудна, дела су му то.
Опколила је мајку сирочад,
По лествицама петопречажним
Над оца свог надвирује се лик.
Ал’ оца вашег нема, дечице,
Посинио га отац небесни:
Па хајд’ за њиме! За њим у полет!
Анђелски кад вас гудни чује свет,
Гласова ваши удешени строј,
Пред богом нек се с вама братими,
Нек од вас учи свети, стари пој,
Анђелски тужни пој: со свјатими!
Извор уреди
1865. Вила. Година прва. стр. 241.
|