Нада (Милета Јакшић)

←Спавају пупољци

Нада Писац: Милета Јакшић

Тренутак среће→

Разбило сунце јутарње магле,
Размакнула се да́ља,
Поздрављају ме ветрови топли
Из да̀леких земаља.

Нагрезнуле су пролетње воде
Топи се земља мека —
На тебе, сунце, на тебе Јуже
Природа жељно чека.

Ти у свом крилу широком носиш
Живота новог клице,
Заметке плодне пролећа млада
Пупољке, цвеће, птице.

Штедро је крило обиља твога
Богато бреме твоје —
Да л’ ћеш у њему, пролетњи ветре,
Донети наде моје?...

Ко̑ ластавица кад гнездо мане
Испред јесење студи —
Тако је нада оставила ми
Пусте и празне груди.

Али ти наду у старо гнездо
Упути и угони,
Па нек се песма њена ко некад
Разлегне и зазвони

И кад се скорим на земљи опет
Обновљен живот крене
С радошћу општом нека се сложе
Веселе песме њене.

Извор

• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 42

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.