Муји мила са села дјевојка
Муји мила са села дјевојка,
Муји мила, а роду немила.
Сам је проси, сам је двору води,
сам је кније, сам је прстенује.
Није прошла ни година дана, 5
разболи се млада невјестица,
разболи се чедо рађајући.
Од свекрве воде заискала:
— Свекрвице, по богу мајчице,
дај ми капцу студене водице 10
не би ли се с чедом раставила!
— Не дам, богме, моја невјестице,
ко те води, нек те водом поји!
Од заове воде заискала:
— Заовице, по богу сестрице, 15
дај ми капцу студене водице.
— Не дам, богме, млада невјестице,
ко те води, нек те водом поји!
Од дјевера воде заискала:
— Мој дјевере, мој алмас прстене, 20
дај ми капцу студене водице!
То је дјевер неву послушао
па узео сребрену маштрафу
и он оде у другу одају
да налије студене водице. 25
Ал’ за њиме остарјела мајка:
— Пролиј воду, мој премили сине,
умрије ти млада невјестица!
И он проли студену водицу
па се врати неви у одају. 30
У то доба Мујо у одају.
Кад га видје са душека љуба,
она њему болно говорила:
— Срце, душо, мој млади Мујага,
дај ми капцу студене водице. 35
Кад Мујага ријеч разабрао
и он узе сребрену маштрафу
па он оде у другу одају,
ал’ за њиме остарјела мајка:
— Пролиј воду, мој премили сине, 40
умрије тд твоја мила љуба!
Кад то чуо млади Мустаф-ага,
баци на тле сребрену маштрафу
па се врати љуби у одају,
ал’ му љуба с душом се растала. 45
Кад то видје млади Мустаф-ага,
у њему је живо срце пукло.
