Мујагина мајка
Запросио ага Хасан ага,
На далеко лијепу дјевојку,
А од оних бега Љубовића,
Старих бега и кољеновића.
Прстен даде, свадбу уговара, 5
И та свадба до петнаест дана.
Говорио ага Хасан ага:
„Док покупим кићене сватове,
И порежем дјевојои хаљине,
И покујем златне прстенове!" 10
Спремао се ага Хасан ага,
Спремао се и опремио се,
Он покупи кићене сватове.
Таман свати поћи по дјевојку,
Ситна књига Хасан аги дође 15
Од пунице, дјевојачке мајке:
„Ах, мој зете, ага Хасан ага,
Ти не води туђих јенђибула,
А не води туђе у дјеверство.
И мене су туђини водили; 20
Нег' поведи своје јенђибуле,
А дјевере некога од рода."
Мучно бјеше аги Хасан аги,
Мучно бјеше, ал' фајде не бјеше,
Од муке га забољела глава. 25
Дертли хода, ага Хасан ага,
Дертли хода по свом б'јелу двору
И размишља шта ће и како ће.
Питала га остарјела мајка:
„Шта је теби, сине Хасан ага, 30
Што си ми се тако забрину
И што дертли ти по двору ходаш?"
Он ми њојзи тихо одговара:
„Не питај ме, моја мила мајко,
Што сам сјетан, што сам невесео! 35
Што ти дертли ја по двору ходам,
Јер је мени ситна књига дошла —
Од пунице, дјевојачке мајке,
Да не водим туђих јенђибула,
И не водим туђе у дјеверство, 40
Већ да тражим кога познаника
Ил’ од својих блискијех рођака!
Па сад не знам што ћу и како ћу,
Немам никог од ближњега рода,
Ко би ми се наш'о у индату, 45
Нити имам кога познаника
У ког бих се смио поуздати."
Ал’ му рече остарјела мајка:
„Ласно ти је, сине Хасан ага,
Ти дер узми дивит и калема 50
И танане књиге без јазије,
Па напиши књигу шаровиту,
Па је шаљи у Мостар сестрици,
Нека дође да ти јенђа буде,
И поведе младога Мујагу, 55
Свога сина теби у дјеверство!"
Хасан ага једва дочекао,
Он узима дивит и калема
И хартије књиге без јазије,
Па он пише књигу шаровиту, 60
Те је шаље сестри до Мостара.
У књизи је 'вако бесједио:
„О рођена сестро од матере!
Јеси л' чула и јеси л' дознала,
Да сам млађан цуру запросио, 65
Запросио и то на далеко
Од онијех бега Љубовића,
Правих бега и кољеновића,
Прстен дао, свадбу урекао.
И то вир'јеме за дуго не било, 70
Ја покупих икиту и сватове,
Хтедох ићи по л'јепу дјевојку,
Кад ли мени шарна књига дође
Од пунице, дјевојачке мајке,
Да не водим туђих јенђибула, 75
Нит' да водим туђих у дјеверство,
Већ да тражим ког од рода свога.
Па дај, сестро, мајчиног ти млијека,
Дођи к мени да ми јенђа будеш
И поведеш Мују у дјеверство." 80
Кад је сестри бјела књига стигла
И кад ју је млада проучила,
Другу му је 'ваку повратила:
„Дошла бих ти, мој премиили брате,
Да ти јенђа у сватима будем 85
И довела Мују у дјеверство,
Ал' ти знадеш да је Мујо дијете,
Мујо д'јете лудо и нејако."
Не мирује ага Хасан ага,
Већ јој опет ситну књигу пише: 90
„Пођи с њиме, мила секо моја,
Дајџа ће га мудро свјетовати,
За све ће му што не зна 'казати,
И у 'свачем л’јепо поучити!
Друге њојзи бити не могаше, 95
Она дође да му јенђа буде
И доведе Мују у дјеверство.
Чим је дошла Хасан-аге сека,
И с њом млади синчић Мустафага -
Кренуше се кићени сватови 100
Да доведу љубу Хасан аги.
Поче Мују дај'џа свјетовати:
„Чујеш ли ме, нејачак Мустафа,
Када будеш к двору Љубовића,
И кад тебе они угледају, 105
Ишетаће девет Љубовића,
Накрививши бијеле саруке,
У рукама голе сабље носе,
Немој их се Мујо препаднути,
Већ им вичи турскога селама. 110
Љепше ће ти селам прихватити,
Нег' што ћеш га њима називати.
Узеће те за бијеле руке,
Одвешће те у бијеле дворе,
Ти ћеш проћи деветоро врата, 115
Сусрешће те до девет пуница,
Сваку, Мујо, ти даривај лијепо!
Свакој подај два дуката жута,
Баш-пуници дванаест дуката.
Када будеш на десета врата, 120
Срешће тебе ујна дајиница,
Кад је видиш, мој Мујага, сине,
Поспи врата мишћем и амбером,
Дајиницу грош’ма и дукатим'!"
Шта је Муји дај'џа говорио, 125
Све је Мујо л’јепо запамтио
И у главу себи утувио.
Одјездише кићени сватови,
Одјездише пољем зеленијем;
Кад дођоше двору Љубовића, 130
Застадоше свати на ливади,
На ливади чадор разапеше
И велике ватре наложише,
Гојне коње у чаир смјестише
И туде се мало одморише. 135
Од њих крену нејачак Мујага,
Кад је дошо двору Љубовића,
Ишетало девет Љубовића
На селамлук младоме Мујаги:
Накривили бијеле саруке, 140
У рукама б'јеле сабље носе.
Није их се Мујо препаднуо,
Већ им викну турскога селама!
Они њему љепше прихватише:
„Алејк селам, нејачак Мујага!" 145
Узеше га за бијеле руке,
Одведоше у бијеле дворе.
Мујо прође деветеро врата
И он срете до девет пуница,
Свакој даде два дуката жута, 150
Баш-пуници дванаест дуката,
Кад је био на десета врата,
Срете њега млада дајиница,
Посу врата нејачак Мујага,
Посу врата мишћем и амбером, 155
Дајиницу грошим' ии дукатим’.
Фати му се ујна дајиница,
Фатила се себи у џепове,
Па извади срмали махраму
И даде је нејаку Мујаги: 160
„Нај, Мујага, отари се њоме,
Када узмеш турски абдест на се,
Кад умијеш своје бјело лице."
Ту је био нејачак Мујага,
Неко вр'јеме на бијелој кули, 165
А онда се поврати из двора
И окрену доље на ливаду.
Кад ј' био на авлијска врата,
Сусрете га Мехо Хазнадаре.
Кад га спази нејачак Мујага, 170
Он извади срмали махраму,
Да се млађан пред Мехом похвали,
Шта је њему дајиница дала,
Па говори Мехи Хазнадару:
„Ну шта ј’ мени дајиница дала 175
И чим ме је сад обрадовала!"
Њему рече Мехо Хазнадаре:
„Дај то мени, нејачак Мујага!"
Одговара нејачак Мујага:
„Не дам, богме, Мехо Хазнадаре, 180
Да ми за њих пет дуката дадеш,
Јер кад дођем дај’џи на ливаду,
Чиме ћу се даји похвалити,
Да је мени дајиница дала!"
Ту остаде нејачак Мујага, 185
А врати се Мехо Хазнадаре,
Он одлете на росну ливаду,
Како дође, под чадор униђе,
Хасан агу под чадором нађе,
Па говори аги Хасан аги: 190
„Да ли чујеш, ага Хасан ага,
Што ти вели нејачак Мујага:
— Каква ми је л'јепа дајиница,
Да сам богдо још мало нараст'о,
Да погубим агу Хасан агу, 195
Да обљубим своју дајиницу,
Волио бих нег' царево благо!"
Мехи рече ага Хасан ага:
„Је л' истина, Мехо Хазнадаре,
Што ми сада под чадором каза?" 200
„Истина је, ага Хасан ага,
Тако мени бора великога!"
Опет вели ага Хасан ага:
„Чујеш ли ме, Мехо Хазнадаре,
Хајде брже двору Љубовића, 205
Те ми кажи нејаку Мустафи,
Да је брже на росној ливади!"
Одлетио Мехо Хазнадаре,
Одлетио к двору Љубовића
И он нађе нејака Мујагу, 210
Па му рече Мехо Хазнадаре:
„Чујеш ли ме, нејачак Мујага,
Рек'о ти је дајо Хасан ага,
Да си брже на росну Јиваду!"
Скочио је нејачак Мујага, 215
Од земљиице на ноге лагане,
Па он оде на росну ливаду.
Како дође, под чадоре уђе,
У чадору свога дају нађе.
Кад униђе нејачак Мујага, 220
Погледа га ага Хасан ага,
Са земљице на ноге скочио,
Те он скиде бритку димискију.
Ну његове лудостии големе,
Не хтје Мују ни сувал учинит, 225
Махну сабљом ли десницом руком,
Па Мујаги осијече главу,
А из врата шикну крвца црна,
Хасан агу попрска по лицу.
Кад то чуле у двору кадуне, 230
Да ј’ посјеко ага Хасан ага,
Свог сестрића нејачак Мујагу,
Све су редом горко заплакале,
Између се 'вако говориле:
„Ах, тако нам бога великога, 235
Док не дође нејачак Мујага,
Док ми њега главом не видимо
И међ’ вране очи пољубимо
Ми не дамо из двора дјевојке.
Како с' ови двори начињени, 240
Ниј’ онака памет долазила,
Нит' је ико ’наки долазио
Ко штоно је нејачак Мујага!"
Сви се млади свати искупише,
Па пођоше до бијела двора, 245
Потражише лијепу дјевојку,
Ал им 'ваки хабери стигоше
Од пунице, дјевојачке мајике:
„Ми не дамо из двора дјевојку
Док не дође нејачак Мујага!" 250
Одговара ага Хасан ага,
Он им лаже и криво се куне:
„Тако мени бора великога,
Мујагу је забољела глава,
Остао је под мојим чадором! 255
Нег’ ви дајте лдјепу дјевојку,
А Мујаге нагледаћете се!"
Кренуше се кићени сватови,
Пођи с њима лијепа дјевојка,
Ал' им нема нејака Мујаге. 260
Веселе се кићени сватови,
Све се здраво и весело креће,
С њима никад више Мујо неће!
Њему кости већ земљица крије,
Међ' живима више њега није ... 265
Кад се амо свати помолише
Према двору аге Хасан аге,
Ја да видиш чуда великога,
Како гоне ате плаховите
И угоне вранце виловите, 270
Све им земља под копитам’ јечи
И у небу одзвања и звечи.
У земљи се чује тутњавина,
Одјекује к небу грмљавина.
Пушка пуца, таламбаси туку; 275
Ја да видиш Мујагине мајке,
Чим је она свате опазила,
Скочила је од земље на ноге,
Докопала од злата дурбина,
Па окрену уз бијелу кулу 280
И унишла у шикли чардака,
До пенџера она се дошета,
Па потеже од злата дурбине,
Па их себи к очима примиче
И погледа пољу у сватове: 285
А сватови пољем најездише;
Све је редом свате погледала
И свију их на број пребројила,
Свога сина набројит не може!
Тад поврже од злата дурбине, 290
Па протрља очи обадвије
И опета дурбин прихватила,
Да погледа кићене сватове,
Све је свате опет прегледала
И свију их на број набројила, 295
Свога сина набројит не може!
Тада хити од злата дурбине,
Па полеће низ бијелу кулу,
Она стрка мајци у одају;
Говорила остарјела мајка: 300
„Шта је теби, мила шћери моја,
Што си ми се тако препанула,
Што с' у лицу боју промјенила,
Што си ми се тако скахарила
И куда си тако похитила?" 305
Одговара Мујагина мајка:
„Не питај ме, мила моја мајко,
Што сам ти се 'вако скахарила,
Све сам свате редом пребројила
И свију их на број набројила, 310
Мог Мустафу нигдје не имаде.
Не видјех га, а све ми се чини
Да га никад ни видјети нећу!"
Ал’ јој рече остарјела мајика:
„Хајд’ не лудуј, мила кћери моја, 315
Не брини се за младог Мујагу,
Не бој ми се, Мујага је онђе,
Мујага је међу сватовима«.
Ал не може Мујагина мајка,
Ал не може срцу одолети: 320
Припе печу, огрну фереџу,
Па одлеће путим' пред сватове.
Сви сватови редом наниђоше,
Свију их је она пребројила,
Свога Мује набројит’ не могла. 325
Док ево ти кума и дјевера:
Сјетно ходе, а преда се гледе.
Упита их Мујагина мајка:
„Богом брате, куме и дјевере,
Све сватове ја прегледах редом, 330
Свога Мује набројит’ не могох,
Камо мени нејачак Мујага?"
Одговара куме и дјевере:
„Ал, бора ми, Мујагина мајико,
Врло ј' Мују забољела глава, 335
У двору је осто Љубовића.
Неће доћи ни за петнаест дана."
Тада цикну Мујагина мајка:
„Неће, борме, никад за вијека!"
Док ево ти лијепе дјевојке, 340
Јаше коња, а гледа преда се,
Слабо ти је коња накитила,
Још слабије себе опремила.
Упита је Мујагина мајка:
„Богом сестро, са коња дјевојко, 345
Камо мени нејачак Мустафа?"
„О, бора ми, Мујагина мајко,
Ено ти га на росној ливади,
Близу двора бега Љубовића,
Покрио се широким даскама, 350
По даскама са земљицом црном,
Испод које никад устат неће!
Синоћ га је дајо погубио,
Синоћ њега, вечерас ће мене!"
Кад дођоше пребијелу двору, 355
Бјелу двом аге Хасан аге,
Сви се свати л’јепо намирише,
Баш у двом аге Хасан аге:
Све вечера мало и велико,
Не вечера Мујагина мајка, 360
Припе печу, огрну фереџу,
Под фереџом голу саебљу носа,
Она тражи Меху Хазнадара.
Тражила га међу сватовима,
А кад Меху Хазнадара нађе, 365
Махну сабљом и десницом руком,
Хазнадару отсијече главу:
„Ето сада Мехо Хазнадаре,
Види сада каконо је л'јепо,
Када нема мог сина у мене, 370
Нека нема ни тебе у мајке!"
Отален се она повратила,
У бијеле дворе уходила,
До чардака она доходила
И униђе на чардачна врата. 375
Док ево ти аге Хасан аге,
Чим он уђе, она њему приђе,
Махну сабљом и десницом руком,
Хасан аги отсијече главу,
Без сувала и каква џевапа. 380
Не пита га, већ му проговара:
„Ето сада, ага Хасан ага,
Види сада каконо је л'јепо
Сјећи дјецу луду и нејаку,
Праву, здраву, па још без сувала! 385
Када нема мог сина у мене,
Нека нема ни тебе у мене!"
Отален се намах опремила,
Омркнула, а не осванула,
Отишла је свом бијелу двору. 390
Как’ отишла, виш се не врати,
И умрла, а никада више
Није своју походила мајку!
