Муж и жена[1]
Из Мостара
Вихор ружу по пољу носаше,
На Јовине дворе наносаше;
Ал’ у двору нико не бијаше,
Осим Јово и Јовина Мара.
Бег Јован-бег лахур завијаше, 5
Мару љубу на крилу држаше, —
Како коју бурму одвијаше,
Мару љубу у лице љубљаше.
Бег Јован-бег Мари говораше:
„О, Марија, драга душо моја, 10
„Што те питам — право ћеш ми казат’?"
Мара Јови тихо проговара:
„Хоћу, Јово, мио господаре!“
Јово Мари онда проговара:
„Јесу л’ слатка медна уста моја, 15
„Миришу ли мишћем њедра моја,
„Је ли мехка десна рука моја?“
Мара Јови тихо проговара:
„Слађа су ми медна уста твоја,
„Већ у бабе кутија шећера; 20
„Миришу ми мишћем њедра твоја,
„Већ у бабе кита каранфила;
„Мекша ми је десна рука твоја,
„Већ у бабе четири јастука
„Пауновим перјем наложена." 25
Прибиљежио: Јово Тута.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
|
|
- ↑ Слична овој pјеsми налази се у „Збiрци српских народnих женскијех pјесама“ Вука Ст Караџића, државно издаwе краљевине Србије, — под насловом „Јово и Марија,“ на страни 205—206, а под бројем 287.
Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска XII, за децембар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 565.
