Муж и жена

Муж и жена
(Из Загарача.)

     Била једна ђаволаста жена, а удата за једним будаластим човјеком. Што се је гођ у кући хтјело, за све се је она слушала, а домаћин јој се није ни у чему противио. Вјере ми је доста таквих.
     Она једном пође на пазар, па рече домаћину: „Немој да ми што буде штета у кући ни изван куће, чувај кокошке од орла, а дијете ћеш у колијевци шикати, и успавати, дорани ћеш воде, а наложити огањ, а оно из боцуна немој тицати, јер је пунан отрови, па само једном да сркнеш, би се отровао; пази добро што ти рекох! немој да се скубемо довече.“
     Онда она жена пође, а онај остане дома, па како му све бјеше на мисао, да што прије изврши, одма наложи огањ, па свеже кокошке све једну за другу, да их кобац не понесе, дијете остави у колијевци, па крене на воду, упрти стап и пође.., наспе га и опет упрти пуна воде, но га заборави затиснути, озго на грло, да се воде не просипа. Изнајбрже
дође дома, па пође да види, је ли још огња прије но се испрти, нагне се а вода из стапа проспе се до ђавољу кап, сва по огњу, вода се проспе, а огањ истули, сад ни огња ни воде, „куку мене" рече онај, па брже да види кокошке али их је кобац све дигао и понио, онда се врати у кућу, али дијете плаче, он га помилује по глави, али му је неко на врх главе. „О, чудим се ја што плаче евому чир, бољеда га провалим, биће лакше," узме вртено и сабије дјетету до у мозак, дијете без душе, „ево како сад не плаче, преболио је" а кад виђе е је мртво рече: „што ћу за Бога нема ми више живовања, Бога ми ћу одити да се отрујем на ’ви час, узме онај боцун па нагне да пије, да се тобож отрује, „Бога ми бих се и ја тако трова, кад бих имао,и — оно бјеше запријетила она жена да се не отрује, а боцун пунан меда, па га је варала, да га не изије, а он се сирзмах надепа меда, па се закрије, у један кош, на петар^[1] дако умре, но му се некће још, докле му дође жена, а онда хоће те дивно, кад она жена дође, погледа алн нема кокошака, нема огња, а нема воде, завири колијсвку, али дијете студено, све у неред, меда нема половину, него га је покуса, а друго ништа не издржао. „Вала ће ми платити сваке јаде" рече жена, па нареди једну тољагу да га бије кад гођ дође окле.
    Онај се нагне прео коша, да види је ли каква та тољага и хоће ли моћи прегорети, у који се мах кош изврне а он се забије на мозак на сред куће, ђавољом није копорнуо, него тај час умрије и без отрова, те тако заплати сваке јаде и да га не бије жена.

Прибиљежио: Ђ. М. Драговић.

Референце

1. Народ зове петар горњи таван, у просте куће гдје нема штица, преплетено је од прућа, па се онђе оставља мрс, жито и друго.

Извор

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година IV свеска V и VI, за мај и јуни, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1898., стр. 254-255.