Моја тајна
| Моја тајна Писац: Велимир Рајић |
МОЈА ТАЈНА
(ИЗ БЕЛЕЖАКА ЈЕДНОГ МЛАДОГ СТАРЦА)
(Датум)
Осећам да ћу скоро отићи с овог света на коме никаква добра нисам сазнао. И није ми жао ничег, баш ничег. Некада ми је, сећам се, било криво на много штошта, на све; а данас не: помирио сам се, одавно, са мишљу да сам рођен само зато да моји родитељи имају једну бригу, и то најтежу, више на врату; да је једини циљ целокупнога мога живота смрт; да наше гробље броји један гроб више...
Ово се, додуше, никога не тиче; чак и ја сам престао сам већ водити рачуна о свему што се односи на моју личност; али ћу вам овде казати нешто, поверићу вам једну тајну, моју тајну, за коју држим да би грешно било понети је собом у земљу.
Ја волим малу децу, децу која ништа не знају, која се смеше на сваког, која хоће сваком. А не знам зашто их волим: да ли је тој мојој милошти према њима основ завист што и ја нисам у том истом стању, или сажаљење што ће и то бити људи, са свима људским особинама, или бол што немам и што нећу никад имати то што чини једини смисао човечјега живота, што сачињава срећу земаљску...
Ја волим малу децу, али их никад не милујем, не љубим. И овоме ја не бих умео дати разлога. И многи, на првом месту моји укућани и, скоро, сви сродници, сматрају ме за дивљака, бар према малој деци. А можда сам и дивљак - ја не знам. Али према малој деци имам неко осећање у коме су скоро сва остала. О, како бих ја слатко пољубио свако, свако детенце, али ми нешто изнутра брани да то учиним. И то осећање свагда је, досад, било јаче од мене.
Али сам ја, данас, савладао то унутрашње осећање: пољубио сам своју малу сестричину, малу Наду.
А ево како је то било.
Тражио сам нешто у соби у којој је мала Нада спавала; потпуно сам био смео с ума да је она ту. Али ми очи, саме, падоше на њену постељу. У соби не беше никога. И у мени отпоче борба, једина у моме, бар досадашњем животу, из које сам ја изишао као победилац...
Прикрадох се, на прстима, до постеље, борећи се непрестано са самим собом. Борба је била тешка: непријатељи су били скоро подједнаки по снази. Али када сагледах мало, слатко лице, мале, полуотворене, сјајне, црне очице које као да ми говораху: „Ујкице, зар ме ни сад нећеш да пољубиш?" - ја потукох самога себе и пољубих моју малу Наду...
А она се, у сну, насмешила. Да знате само како ми је било у том тренутку. Изгледао сам - тако ми се сад, по сећању, чини - као дете коме се после батина пружио колач: у очима сам осећао сузе, усне сам несвесно развукао, а очи упро у малу Наду...
Никоме ово нисам говорио, а не могу више да ћутим; због тога сам се и одлучио да ово запишем. Коме буде ова хартија дошла у руке, тај ће, надам се, видети да нисам био дивљак, бар према малој деци.
А ја више и не тражим...
Извор
уреди- Велимир Рајић: Песме и проза, Нова штампарија„Давидовић", 1908.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Велимир Рајић, умро 1915, пре 109 година.
|