Алекса Шантић

Један кревет, астал, књиге у ормару,
У куту бачене новине без броја,
И лик мајке моје виси о дувару
Уз икону, - ето, то је соба моја.

Малена. Но мени велика је башта,
Гдје над потоцима тихим трепте јоште
Лептирице сјајне мојих снова, машта,
Радости и среће, мира и милоште.

Овдје ми је као да сам гдје у страни
Високо, под сводом дуга уздрхтани'
У којима рано прољеће се купа...

Ово је крлетка топла душе моје
Кроз њен мали прозор она лети, поје,
И сјај златни пије из небеских купа.