Моја песмо...

Моја песмо...  (1865)  Писац: Стојан Новаковић

Моја песмо, одавно те нема,
Сад си дошла сетна, расплакана,
Јекни, нека утеха не дрема,
Ој, тако ти најслађега дана!

Слабост пусти, колебање, таму,
Немој клети — све од мрака бива!
Тебе хоћу, да ме грлиш, саму,
Не да кунеш, тако т’ Бога жива!

Твоје клетве, твоје уздисаје,
Твоје сузе ветрови разнеће,
Оно врело у вечитост траје,
С твоје клетве пресахнути неће!

Ој, јекни ми утешењем светим
С оног виса где плач и смех прођу,
Да весело даље, даље летим:
Јетке стреле нека ме мимођу.

Извор

1865. Вила. Година прва, број 30, стр. 366-367.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.