МОЈА ВЕРА
I
Кад задршће звоно са цркве малене,
Тад ме мајка учи да се Богу молим;
Ја не знах за друго до милоште њене,
Научих се, уз њу, и Бога да волим.
Пред иконом светом кандиоце сене,
И обасја Мајку с невинашцем голим.
Мајка Мајку моли, а ја Бога молим,
Тепајући речи што мајка спомене.
Он се на ме смеши... У светој тишини,
Ја мајку погледам, и мени се чини
Да јој се на челу незнан облак вије;
Али јој се суза у оку заблиста;
Види моју радост, осмех малог Христа -
С њезина се чела незнан облак скрије.
II
Кад забрује звона на танком звонику,
И одјекну јасно у тихој вечери,
Нога ми се крене Светом Мученику –
Све у мени, намах, силно затрепери...
Станем; моју веру у старом облику
Растргоше јади, као дивље звери,
У души је спомен ишчезо о вери;
Али исти осмех још лебди на лику...
И десна се рука скупи у три прста,
И диже се челу да, знамењем крста,
Отпочне молитву... Али моја жртва
Коју бих принео Оном горе тамо
Била је обмана и превара само: -
О, давно је, давно моја вера мртва!
