Московски дарови и Турско уздарје
0001 Ситне књиге земљу пријеђоше,
0002 Пријеђоше земљу и градове,
0003 Докле књиге к дивану дођоше
0004 Мујезиту цару Турачкоме;
0005 Ево књиге од Москве простране,
0006 И уз књиге господски дарови:
0007 Самом цару од злата синија,
0008 На синији од злата џамија,
0009 Око ње је змија исплетена,
0010 На глави јој алем камен драги,
0011 При коме се ходити виђаше
0012 Усред тавне ноћи без мјесеца,
0013 Како у дан, када грије сунце;
0014 Ибрахиму сину царевоме,
0015 Дођоше му двије сабље бритке,
0016 На сабљама два гајтана златна,
0017 На гајтаним’ два камена драга;
0018 Најстаријој царевој султани,
0019 Њој бијаше од злата бешика,
0020 На бешици соко тица сива.
0021 А кад цару дари допануше,
0022 Од дара се царе узмучио,
0023 Јер не има дара за уздарје:
0024 Све мислио, није с’ домислио;
0025 Когођ цару бјеше доходио,
0026 Свакоме се царе пофаљује
0027 Какви су му дари допанули
0028 Од великог цара Московскога;
0029 Не би ли га ткогођ научио,
0030 Шта ће послат’ у земљу Московску.
0031 Дође њему паша Соколовић,
0032 Фали му се царе за дарове;
0033 По том дође хоџа и кадија,
0034 Смјерно ми се цару поклонише,
0035 Љубише му руку и кољено,
0036 Пак с’ и њима царе пофаљује,
0037 Какви су му дари допанули;
0038 По том царе њима бесједио:
0039 „Слуге моје, хоџо и кадијо!
0040 „Не бисте ли мене научили,
0041 „Шта ћу послат’ у земљу Московску
0042 „За уздарје из мојега царства?”
0043 А они му стидно бесједише:
0044 „Вољан царе, драги господару!
0045 „Ми нијесмо од наука твога,
0046 „Нит’ можемо тебе научити:
0047 „Но дозови старца патријара,
0048 „Хоће тебе старац научити,
0049 „Шта ћеш послат’ у земљу Московску
0050 „Великоме цару Московскоме.”
0051 А кад царе р’јечи разабрао,
0052 Брже посла својега гаваза,
0053 Те дозваше старца патријара;
0054 А кад дође старац патријаре,
0055 И њему се царе пофаљује,
0056 Какви су му дари допанули,
0057 Пак му по том царе бесједио:
0058 „Слуго моја, стари патријаре!
0059 „Не би л’ мене научио, слуго,
0060 „Шта ћу послат’ у земљу Московску?”
0061 Њему старац стидно бесједио:
0062 „Султан-царе, огријано сунце!
0063 „Ја нијесам од наука твога,
0064 „Јер је тебе и Бог научио;
0065 „Имаш, царе, у твојему царству,
0066 „Ти имадеш дара за уздарје,
0067 „Који нису теби за потребу,
0068 „А њима би врло мило било:
0069 „Пошљи штаку Неманића Саве,
0070 „Златну круну цара Костантина,
0071 „И одежду светога Јована,
0072 „Крсташ барјак Српског Кнез-Лазара;
0073 „То ти, царе, ништа не требује,
0074 „А њима ће врло мило бити.”
0075 А кад царе р’јечи разабрао,
0076 Он приправи господске дарове,
0077 И даде их Московским делијам’;
0078 Испрати их старац патријаре,
0079 Још их учи старац патријаре:
0080 „Ид’те с Богом, Московске делије!
0081 „Не идите другом царевијем,
0082 „Већ идите гором, кроз планину,
0083 „Јер ће за вам’ силна поточ поћи,
0084 „Отеће вам хришћанска зламеwа;
0085 „А ја сам већ изгубио главу
0086 „И т’јело је моје погинуло,
0087 „Ма ми не ће душа, ако Бог да!”
0088 Пак се с њима раздвојио б’јеше.
0089 Кад је царе даре оправио,
0090 Он се за то сваком пофаљује;
0091 К њем’ долази паша Соколовић,
0092 ’Вако њему царе бесједио:
0093 „Знаш ли, пашо, моја вјерна слуго!
0094 „Шта сам посл’о у земљу Московску?
0095 „Послах штаку Неманића Саве,
0096 „Златну круну цара Костантина,
0097 „Крсташ барјак Српског кнез-Лазара
0098 „И одежду светога Јована;
0099 „То ми није ништа требовало,
0100 „А њима ће врло мило бити.”
0101 Ма га пита Соколовић паша:
0102 „Султан-царе, огријано сунце!
0103 „Тко је тебе на то научио?”
0104 Цар му каже право и лијепо:
0105 „Научи ме старац патријаре.”
0106 Њему паша тихо бесједио:
0107 „Султан-царе, огријано сунце!
0108 „Буд ти посла хришћанска зламења,
0109 „За шт’ не посла кључе од Стамбола?
0110 „Послије ћеш дат’ их на срамоту:
0111 „Оно ти је и држало царство.”
0112 Кад је царе пашу разумијо,
0113 Овако му бјеше бесједио:
0114 „Иди пашо, моја вјерна слуго!
0115 „Те покупи Турке јаничаре,
0116 „И достигни Мосвкоске делије,
0117 „Пак ти отми хришћанска зламења,
0118 „А погуби Московске делије.”
0119 Хитро њега паша послушао,
0120 Он покупи Турке јаничаре,
0121 Па одоше друмом широкијем,
0122 Те ћерају Московске делије,
0123 Ал’ делије нигђе не стигоше;
0124 Пак се натраг они повратише,
0125 И паша се цару кунијаше,
0126 Да не виђе Московске делије.
0127 Онда царе паши говорио:
0128 „Иди пашо, моја вјерна слуго!
0129 „Те погуби старца партријара.”
0130 Хитро њега паша послушао,
0131 Он уфати старца патријара,
0132 Хоће паша да погуби старца,
0133 Ма је старац паши бесједио:
0134 „Аман мало, пашо господару!
0135 „Не губи ме на земљици сухој;
0136 „Јер ће за мном обратити суша
0137 „Три године дана без престанка.”
0138 А кад паша старца разумијо,
0139 Поведе га на то море сиње;
0140 Кад на море он доведе старца,
0141 Ту га хоће паша да погуби,
0142 Опет њему старац говораше:
0143 „Аман пашо, ако Бога знадеш!
0144 „Не губи ме на мору сињему;
0145 „Јер ће за мном обратит’ вријеме;
0146 „Устануће мора и језера,
0147 „Потопиће лађе и галије
0148 „И сву земљу на четири стране.”
0149 Вараше га стари патријаре,
0150 Ал’ се паша варат’ не даваше,
0151 Сабљом ману, ос’јече му главу.
0152 Погубише старца патријара,
0153 Бог му дао у рају насеље!
0154 Нама, браћо, здравље и весеље!
Избор
уреди- Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 62-66.