МОЛИТВА
Мјесец жеже св'јетле муње,
А зв'јездице кандиоца,
На пр'јестоље Васионе
Сједа тиха, мајска нојца.
Са врхова зелен — гора
Повили се вихри лаки,
И са шарног, росног цв'јећа
Свуд разн'јели мирис слатки.
Са мирисне старе липе,
Севдалије булбул вије,
Драгани их својој прати,
Што с' у грању руже крије.
На све страни чари струје,
Крас и миље свуд се љева,
Ал' се моје срце ледно
Тим блаженством не загр'јева.
Чемерни се уздух диже,
У даљине хита сиње:
Тамо, гдје се вапај вије
Мајке моје — домовине.
А с' мунаре у то доба
Побожан се езан вину:
— Аллах екјбер! Аллах екјбер!
И одзвони кроз тишину.
— Аллах екјбер! Аллах екјбер!
Ја понављах свете р'јечи;
Велик ти си свети Боже,
Од свега си ти највећи!
Куда год се поглед вине,
Величину све ти прича;
Васиона ц'јела тврди
Савршенство Твога бића!
Све, што моје око гледа,
То су дјела твоје моћи,
О, моћан си Створитељу
Б'јелог дана, црна ноћи!
У прапшну црвак падам,
Надмоћности славећ' твоје;
Дај ми искру светог плама,
У ледене груди моје!
Божанствену милост твоју,
Излиј, врх мог завичаја,
Хој, избави Српство моје;
Од вјековног, ропског ваја!
