Моба Копчићева

0001 Мобу купи Копчића ћехаја:
0002 сто косаца, двјеста купиоца,
0003 пак је њима тако бесједио:
0004 "Ко ујутру по сунашцу дође,
0005 удрићу му триста дегенека,
0006 метнућу га на дно у тавницу,
0007 пуштати га у тавницу нећу
0008 док не дође бег-Мурате с војске,
0009 а доћ’ неће за седам година!"
0010 Сва се моба тешко поплашила
0011 пак ујутру рано уранила,
0012 ал’ се Томић Мијат одоцнио
0013 пак он јунак по сунашцу иде,
0014 О рамену дугу пушку носи,
0015 а у руци косу и брусало.
0016 Њему вели Копчића ћехаја:
0017 "Знаш, Мијате, што сам говорио,
0018 вјера моја, учинити хоћу:
0019 удрићу ти триста дегенека,
0020 метнућу те на дно у тавницу,
0021 пустит нећу док Мурат-бег дође,
0022 а доћ’ неће за седам година."
0023 Кад то зачу Томићу Мијате,
0024 баци косу у зелену траву
0025 пак умаче у гору пространу,
0026 одметну се јунак у хајдуке.
0027 Посједио у гори зеленој
0028 док је сабр’о неколико друга,
0029 намјера га прва намјерила
0030 на бијело Копчићево стадо
0031 пак он фата Ала чобанина,
0032 пропита га ђе му спава госпа,
0033 где ли спава, гди ли вечерава:
0034 "Госпа спава на највишој кули,
0035 онди спава, онди вечерава,
0036 око куле камена авлија,
0037 на авлији демирли капија,
0038 на капији дванаест делија,
0039 све им шаре на раменим’ пушке
0040 те чувају од Мијата госпу."
0041 Ал’ му вели Томићу Мијате:
0042 "Ја сам главом Мијат харамбаша,
0043 већ ти к двору рано јави овце,
0044 па закољи овна преходнога,
0045 а набави вина црвенога,
0046 те ми опој дванаест делија
0047 да похарам кулу Копчићеву,
0048 а што пуста блага добијемо -
0049 на поле ћу с тобом дијелити."
0050 То је Але њега послушао:
0051 рано јави блечне овце двору
0052 па заклао брава преходнога,
0053 набавио вина и ракије,
0054 све делије на вечеру зазв’о.
0055 Опише се дванаест делија
0056 пак поспаше као и поклани.
0057 Када ли је полуноћи било,
0058 а то иде Томићу Мијате
0059 су дванаест његовије’ друга,
0060 па када су близу двора били,
0061 процвилио Томићу Мијате,
0062 процвилио кано робињица:
0063 "Ово ли су Мурат-бега двори,
0064 овди ли ћу вијек вјековати,
0065 ође ли ћу кости оставити?"
0066 Њега тјеши мали Радојица;
0067 "Муч’ не цвили, танахна робиња,
0068 у двору је госпојица добра,
0069 она ће те свачем’ научити;
0070 танко прести и лијепо вести,
0071 хитро ткати, ситно пирлитати
0072 и господске читме расплетати."
0073 У том плачу под бијеле дворе.
0074 То зачула на чарадаку госпа
0075 пак дозивје Кумрију робињу:
0076 "О Кумријо, лагахна робиње!
0077 ид’ отвори од авлије врата,
0078 ет’ отуда с војске Мурат-бега
0079 и за њиме млого цвили робје."
0080 Њојзи вели Кумрица робиње:
0081 "Нећу богме, моја госпојице,
0082 по акшаму отварати врата,
0083 ја се бојим какве пријеваре,
0084 нека бего у ахару спава
0085 једну ноћцу до сутрашњег данка."
0086 Расрди се и поскочи госпа
0087 пак удари Кумрију робињу,
0088 удара је руком по образу:
0089 "Курво, кучко, Кумрије робиње!
0090 Што би беже у ахару спав’о,
0091 код својије’ двора бијелије’?"
0092 Како ли је лахко ударила,
0093 седам јој је зуба помјерила,
0094 пак се стрча низ бијелу кулу,
0095 отворила од авлије врата,
0096 доклен ли се у час обазрела, -
0097 ал’ авлија пуна харамија,
0098 засјала се мермерли авлија
0099 од јуначки’ тока и пушака.
0100 Бјежи худна уз високу кулу,
0101 а за њоме Томићу Мијате,
0102 за десну је уфатио руку:
0103 "Стани, кадо, нијеси утекла,
0104 већ ми казуј Копчићево благо."
0105 "А ђе му је, остало му пусто?
0106 Три сепета један до другога,
0107 три сепета, сва три под катанцем.
0108 У бегиној шичаној одаји
0109 онди виси диван-кабаница
0110 у чем’ бего пред цара излази,
0111 на њојзи су тридесет путаца,
0112 свако пуце по тридест дуката."
0113 Право иде Томићу Мијате
0114 те разбија шичану одају;
0115 покупише свеколико благо
0116 и бегину диван-кабаницу, -
0117 сила снесла, сила и понесла.
0118 То Мијату јоште мало било
0119 већ се маша госпи под гроце
0120 те јој сними ђердан од бисера
0121 и са руку златне билензуке,
0122 а из косе бисерли сачбаге,
0123 још се главе дибан и истифан.
0124 С тим отиде у гору зелену
0125 пак је шићар стао дијелити,
0126 скерлет чоху, дибу и кадифу,
0127 не дијеле лактом ни аршином
0128 вете мјере од јеле до јеле.
0129 Кад ли сташе благо дијелити,
0130 не дијеле г’ бројем ни хесапом,
0131 вет Мијате својијем калпаком.
0132 Али госпа ситну књигу пише
0133 тер је шаље у гору зелену,
0134 а на руке Мијат-харамбаши:
0135 "Богом брате, Томићу Мијате!
0136 Пошљи мени ђердан и истифан
0137 и на руке златне билензуке,
0138 а у косе бисерли сачбаге,
0139 јер кад дома бег-Мурате дође,
0140 неће рећи да си ме харао
0141 нег’ ће рећи да си ме љубио."
0142 Мијат кади лиј’о одговара:
0143 "Посл’о би ти ђердан и истифан
0144 и на руке златне билензуке,
0145 још у косе бисерли сачбаге,
0146 ал’ ми није то на дијел дошло
0147 већ мојему сестрићу Маринку,
0148 ђевојку је запросио дивну,
0149 а у Рисну граду бијеломе,
0150 хоће њојзи да пошље дарове, -
0151 неда ги их без големи’ јада."