Некаква млада рекне Циганину који јој је био дошао кући ради прошње, да би јој сковао плетиће игле, па ће му дати шиник проса. Циганин јој одговори: „То је добро, снашо, што ти мени обричеш, али нема гвожђа; него не знаш ли од вашијех ђетића какав скопак од мотике или од чега другога.“ Млада се онда попне на таван и нађе лемеш, те га збаци доље, и запита Циганина, да ли ће то доста бити, а он јој одговори да ће он додати још од свога гвожђа мало што не буде доста, и однесавши лемеш под своју чергу, донесе млади одмах плетиће игле и узме за њих шиник проса.

Извор

уреди
  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 310–311.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.