Мијат харамбаша
Гором иде младо коњаниче,
На алату коњу помамноме,
Срета њега Мијат харамбаша,
Па говорн младом коњанику:
„Ој Бога ти младо коњаниче, 5
Ја с' уклони, ја ми се поклони!“
Коњаниче за то и не хаје.
Мијат каже и два и три пута,
Коњаннче за то и не хаје,
Већ све гони коња попријеко. 10
Сам у себи Мијат бесједио:
„Моја шара, пуста не остала,
У душманске руке не запала
Сад ме немој ватром преварити
За око те ни молити нећу!“ 15
Писну шарка весела јој мајка,
Па удари младо коњаниче,
Међу очи у чело јуначко,
Ђе јунаку мелем не требује.
Паде момче у траву на главу, 20
Момче паде, а Мијат допаде
Да момчету одсијече главу.
Па се Мијат мало заставио,
Док запита младог коњаника:
„Ој Бога ти младо коњаниче, 25
Имаш ли ти иђе рода свога?“
Коњаниче тихо одговара:
„Ја не имам ниђе рода свога
Само имам ја брата једнога,
И он ми је у гору отиша' 30
И назв'о се Мијат харамбаша!"
Писну Мијат као гуја љута,
Па се пљесну руком по кољену,
На кољену чиста чоха пуче
И под чохом танана кошуља, 35
Под кошуљом кожа на четверо:
„Јао моје до Бога жалости!
Ја не имах ниђе никог свога,
Само брата једног рођенога,
Сад и њега једнога погубих!" 40
Мијат дере сам своје рукаве
Па завија брату тешке ране,
Не би ли му братац преболио.
Болан братац њему проговара:
„О Мијате једини ми брате! 45
Ти не дери својијех рукава
Не завијај брату тешких рана
Тешка рана, пребољет не могу,
Већ ти проста моја крвца била.“
То изусти, па душицу пусти! 50
У Пешти 1887.
Прибиљежио: Јован Миловановић, Босанац.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
