Алекса Шантић

Усамљен Христос, под грањем крај пута,
На крсту виси и вијенац драче
Обавија се око чела жута,
Гдје вјечне мисли свјетлило се заче.

Позно, кад лишће брезинога прута
Под мјесечином затрепери јаче,
Жена у црну руху дугог скута
Пред ноге Христа приступи и плаче.

Мртви удови мицати се стану,
Са божјег чела капље крви кану
И озго сиђе један уздах тајни...

У томе часу вихор духне с грана,
И крв и сузе распе, и са страна
Свуд плану руже од капљица сјајни'...