Мирте
Kennst du das Land...
I
Ходите ми ближе, славујићи драги,
У тој милој ноћи, док се санак благи
Над шумицом вија,
Да пјевамо злату што ми топле руке
Око врата свија -
Нек у славу њену најмилије звуке
Са бокешких брда благи вјетрић њија.
У миртама слатким крај плавог Јадрана,
Пјевајте ми ружи која није брана,
Као чедна шкољка
Што у души храни бисер који није
Такô јад ни бољка;
Пјевајте јој слатко, нек вам срце бије,
Јер у њедру њеном прољеће се крије...
II
Млади мјесец трепти па те љуби ти'о
У румена уста, у обрашчић мио
И, препунан среће,
Он ти златне руже, што их с неба брао,
У косице сплеће,
Шапће ти и стрепи - као да би пао
На њедарца твоја па те к небу звао.
Али твоја рука мене јаче стисне,
И млађани мјесец, сврх шумице лисне,
Блиједи и дршће...
Ти ми свијаш главу и жудњама свијем
Приљубиш се чвршће;
Ја ти љубим усне, сласт ружица пијем,
А над нама болно златни мјесец дршће
III
Невине, кô чедност миле душе твоје,
Над плочником нашим мале мирте стоје
Па с лако њишу;
Цвијетићи им бијели слатку росу пију
И нечујно дишу,
Кидају се, трепте и над тобом вију,
Кô анђели златни уз молитву тију.
Ја знам шта би хтјели: на ружице двије,
Што их твоја рука косицама крије
На њедрима нагим,
Да се редом свију па сву душу слију
Са мирисом благим...
Зар не чујеш шапат, њину тугу тију? -
Гле, од слатке чежње они сузе лију...
IV
Твоје миле руке узглавље ми меко;
С њих кроз грање гледам у небо далеко,
У звјездице јасне,
У те златне руже што их нојца диже
Изнад Боке красне,
И гледам сан слатки све ближе и ближе
Са гранчицом крина како мени стиже.
Ја бих тако, драга, преминути хтио
Под миртама скромним гдје шапуће ти'о
Овај вјетрић мио,
А споменик цигли, пун миља и блага,
Ти да будеш драга,
Па док сунце сјаје изнад ових гора,
Да ми хумку красиш ко Фарнешка Флора.
V
Откуд јарко сунце сад кад нојца броди?
То с далеких шума Артемида драга
Са нимфама ходи;
По обали мирној, весела и блага,
Она коло води.
Гле, набрани хитон скрива њене прси,
А златну јој косу морски вјетрић мрси.
Не бој се, не стрепи, она тебе неће.
Артмида млада - она штити цвијеће,
Само злоћу мори,
А у теби, драга, сва је милост блага
И срце што гори,
Срце које љуби, кô што љуби она
Из драге Елиде младог Ендимјона.
VI
Ноћне тице слуте. Ето бура стиже,
На бедеме старе вал се с валом диже,
Ломе се и прште,
А бедеми крути, кô џинови љути,
Само чела мрште,
Нити чују тамо гдје вал бије јаче,
На обали пустој кô да нимфа плаче...
Чуј, драга, са мора сад се јаук хори!
То се млади морнар с вјетровима бори -
Он би драгој хтио
На обали пустој што од бола цвили
И умире ти'о...
Ал' бездано море у небеса срне, -
Над скрханим бродом пиште тице црне...
VII
Пред ножицам' твојим, оборене главе
Миришу и стрепе љубичице плаве,
Кô да свака моли:
Пољуби ме, драга, твој пољубац мио
Моја душа воли -
Сву милошту слатку ту је господ слио,
Ту анђео сваки посвећен је био
Кад је у рај хтио.
А ти кô да чујеш шта цвјетићи желе,
Примичеш им лице и уснице вреле
Па те љубе редом
И гледају у те - уздишући лако -
Својим сузним гледом.
Ал' мани их, мани... Ја се, душо, бојим
Да ти слатку душу не испију тако
Пољупцима својим...
VIII
Како ли те љубим, како ти се дивим,
О шумице драга с изворима живим,
Како ти се дивим!
Кô да у сну ступам са пустога краја
На прагове раја,
Па весело гледам у даљине свете
Како златна чеда са трубама лете.
А најљепше чедо ту ружице бере,
Па ми руже пружа и, препуно вјере,
Милошту ми збори -
Вели само за ме, у вртима својим,
Да га господ створи.
Па ме љуби, љуби, а ја блажен стојим
Грлећ златно чедо на грудима својим...
IX
Познô сам те давно! Од младости ране
Твоју милу слику моје груди хране:
Љубичица блага
На пољима родним причала ми ти'о
О твом оку, драга,
А у мом је врту један вјетрић мио
У чашици крина с твојом душом био.
Познô сам те давно! Ја те свуда срета':
У прољећу златном, у сунашцу љета,
И кад нојца таји
Ружâ мирис мио, а са неба ти'о
Златни мјесец сјаји...
Познô сам те! Свуда твој лик ме зачарô...
Гледајући у те бог је свијет стварô.
X
А куда се ноћас по гранама вереш,
Ти деране мали, па цвјетове береш?!
Гле, још си се свукô
Па на вјетру зебеш! Хаљину обуци
Док те нисам тукô,
Па се одмах кући, неваљалче, вуци,
Јер, тако ми клетве, шиба је у руци.
Шта, ти ми се смијеш! Чекај, злоћо мали,
Знаћеш како шиба по ножицам' пали!
Не криј се, знам гдје си! -
Тако, мој си, лоло! А сад, мали гољо,
Ту преда ме лези!
Шта, ти имаш крила! Гле, лук, оштре стријеле!
О Љељо, о Љељо, виле те однијеле!
XI
Не уздиши тако, љубичице плава!
Гле, на моме крилу моја драга спава;
Не буди је тугом,
У присјенку мирном спавај и ти ти'о
И почивај с другом.
Она ти је сеја... Један анђô мио
Из златног вас раја на земљицу снио.
У чашици твојој слатка капља блиста,
У срдашцу њеном вјера, љубав чиста,
И душа јој иста
Кô листићи твоји: мирисна и блага,
И слатка и драга.
Она ти је сеја, твоја сеја права, -
Спавај, спавај и ти, љубичице плава...
XII
Слушај, драга, шта нам прича вјетрић мио:
Ја знам једно мјесто, гдје језеро ти'о
Плави се и њија,
А ту ружа једна, мирисна и чедна,
На вале се свија,
Па ноћу, кад с неба пада роса чиста,
Над језером плавим кад мјесец заблиста,
Крај лијепе руже један лабуд бдије
Па јој слатку душу својом душом пије
И од чежње пати...
И пошљедњу пјесму што у срцу крије
Он ће ружи дати...
И кад умре лабуд, он ће живит јоште
У тој слаткој пјесми вјере и милоште.
XIII
Облачићи драги, куд вас жеља гони?
Ако ћете тамо, преко брда они'
Гдјено пјева славље,
Оном златном рају - моме родном крају
Носите поздравље!
Реците му ти'о на починку своме:
О лијепи крају, благо сину твоме -
Њега небо љуби... Бог га себи звао
Па најљепшу ружу из раја му дао,
Којој друге нема;
Па сад с милим благом - с милооком драгом
Он се теби спрема,
Да му твоје сунце милу ружу грије, -
Да му сеји руке око врата свије...
XIV
О, како су слатки ови часи тајни,
Кад путују душе до звјездица сјајни',
Кад се срца грију,
Па, препуна сласти, пламена и страсти,
Светом вољом бију,
А ноћ тихо броди, вјетрић мирте њија
И цвијетове бијеле љуби и испија!
О слатки тренуци, с којим сада бдијем,
Кô најдражег блага у данцима свијем
Сјећају се вас;
И кад младост мине, па кад зима тине
Моју бујну влас,
Вама ће се душа враћат пуна вјере -
Да цвјетиће златне свом анђелу бере.