Мирно и тихо...

Мирно и тихо...  (1896)  Писац: Андра Гавриловић

Мирно и тихо... душа ми снива,
Прошлост се враћа весела, жива:

Весели часи детињских дана,
Младост безбрижна и обасјана,

Безбројне слике часова милих,
Санова златних и лакокрилих.

Да л' сваки данак бејаше збиља
Сунчан и ведар и препун миља?

Зашто се душа данас не сећа
Часова без сунца, стазе без цвећа?

А њих је опет морало бити,
Ал' ја их не знам, не знаш их ни ти.

То младост беше весела, ведра,
Што цвећем наша кићаше недра,

А она не зна за тугу, ваје,
Прогони облак и уздисаје,

С душе их гони, и даље склони
— Ал' врене дође те младост рони.

Нестане л' њене ведрине миле,
Нестаје цвету животне силе,

Те позна јесен дрво обнажи,
Облаке скупља и вихор тражи...

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 12.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.