Минадир
| Минадир Писац: Лаза Костић |
Минадир
Што је силан, што је славан
краљ Рамсенит од Мисира,
таке силе нигде нема
од Индуса па до Нила.
Па што има силна блага
краљ Рамсенит од Мисира,
така блага нигде нема
од Индуса па до Нила.
Па што му је ћерка лепа,
поносита Валадила,
те лепоте нигде нема
од Индуса па до Нила.
Па како је воли бабо!
Један осмех свога смиља
не би дао за сву земљу
од Индуса па до Нила.
Од Индуса па до Нила
нема таког красног лика,
до у једног сиромашка,
вајаоца Минадира.
Вајаоца Минадира,
што лабиринт краљу зида,
де ће краљу с ћерком својом
после смрти да почива.
Живо ради Минадире,
дању, ноћу нема мира,
неће бити таке зграде
од Индуса па до Нила.
Вајаоче Минадире
дању, ноћу нема мира,
дању, ноћу походи га
краљ Рамсенит од Мисира.
Дању, ноћу походи га,
с њим долази Валадила,
да и она види де ће
вечни санак да одснива.
Гледао је вајаоче
пуну чари, пуну мила,
све му рука лакше куца,
све му лице блеђе бива.
Усами се, не зна шта ће,
косу мрси, рухо кида,
замршаје срца свога
у лавиринт сулуд зида.
Оштрим длетом бола свога
у блед камен реже лица,
свако лице иста лепа
Валадила од Мисира.
Тако воли Минадире,
тако му је љубав силна,
те љубави нема више
од Индуса па до Нила.
Лепо лице све је блеђе
вајаоца Минадира,
а посете све су ређе
Валадиле од Мисира.
„Што ми вене дете моје?”
стари краљу ћерку пита, —
поносита Валадила
само ћути, само снива.
Нагрнуше просиоци,
слава, пурпур, злато, свила, —
све највећа госпоштина
од Индуса па до Нила.
Ал' што пурпур црвенији,
што сјајнија свила бива,
све је блеђе лепо дете
све тамнија Валадила.
„Доста, доста, драги бабо!
Моје срце не избира,
срце моје само воли
неимара Минадира.”
Снуждио се на те речи
краљ Рамсенит од Мисира, —
„зовните ми тога младог
неимара Минадира.”
Снуждио се силни краљу
забринуто чело збира, —
ал' доводе у одају
бледу сенку, Минадира.
Високо му чело бледо
кô папирус благог Нила,
ал' у оку мисô тиња
и љубави света збила.
Осмехну се краљ Рамсенит,
осмејак му бригу вида,
кô облаке с неба сунце
са чела му боре скида.
„Неимаре Минадире!
Ја и нако немам сина,
тебе воли моје дете, —
краљевић си од Мисира!”
Уздахнô је Минадире,
занео се, као да снива,
мртвог слуге прихватише
вајаоца Минадира.
Прилете му бели голуб,
прилете му Валадила,
није могла доста брзо,
како га је жељна била.
Како га је жељна била
душа јој је излетила,
а остаде бело тело,
оста мртва Валадила.
Жао беше старом краљу,
Рамсениту од Мисира,
што радошћу превеликом
уби ћерку, уби сина.
док налише самртником
света уља и мириса,
издахнô је већ и стари
краљ Рамсенит од Мисира.
Повише им бело тело
у покрове од папира,
а по њима написаше
од љубави шта све бива!
Исписаше љубав њихну
на покрову од папира,
нема таке приповести
од Индуса па до Нила!
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|