Милош у Латинима (Шапчанин)/3

Милош у Латинима (Шапчанин)
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ТРЕЋА ПОЈАВА



ТРЕЋА ПОЈАВА
МИЛОШ ОБИЛИЋ с БАНОМ. За њима остала српска и латинска господа. Лево, на узвишеном месту, у престоним столицама, Милош с баном. До Милоша ПОЛИХРОНИЈЕ, одличан српски калуђер. Око левог стола стану српски витезови; за десни сто отац опат, до опата латинска господа, а на узвишено место госпође принципкиње — сви у старом млетачком оделу, најживописније боје. — Сви стоје на својим местима. — Мала пауза — тишина.


БАН:
Да чујемо, браћо, повељу!
ПОЛИХРОНИЈЕ (Стане на среду. При свечаној тишини развије дугачак пергаменат, и чита):
     Ва Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар, по милости божјој самодржавни господар Србљем и „Подунавију”.
     Нашем верном и племенитом господину бану од Котара и Приморја наше поздравље.
     Шиљемо нашег великог војводу и властелина царства ми, Милоша Обилића, ради дохотка српског, како је уговорено и утврђено великим краљем и царем Стефаном и благочастивим краљевима нашег великог прародитељскога дома. И поручујемо у љубави вашој верности да доходак српски предате нашем посланику, којем смо издали повељу: да у име наше и наше благоверне госпође царице Милице примљене перпере преда вашој верности, да их подели: половину Христовим храмовима у Приморју без разлике вере, а другу половину да преда монасима из Свете Горе, за ваше и наше здравље, као што им је то свагда уредно издавано од наших и ваших прародитеља.
     Дано у нашем двору, Крушевцу,
                                                                                                                                                Лазар.
СВИ:
Живео цар!
БАН (говори. Сви још стоје):
Здраво да си Милош-Обилићу,
Красни орле из ерпекога јата!
Ја се клањам твоме Господару,
Нашем цару, српском кнез-Лазару,
Кој’ нам посла тако мила госта,
Да подичи Котар и Приморје.
Здрав ми буди у мојему двору
И од срца весел’ се, витеже!
СВА ГОСПОДА И ГОСПОЂЕ (Кор):
Свак’ нек’ пева стар и млад!
Српско царство наш је град —
Кад нам дође црни дан,
Нападне нас Талијан,
Римска сила, бесни дужд
И ма који народ „чужд”,
Помоћ нама даће Бог
Из Крушевца царевог!
Да нам живи Лазар цар!
За пехар!
(Куцају се и пију).
МИЛОШ:
Хвала теби од Котара бане,
Сјај-челенко кићеног Приморја.
Ја се јунак мало и постидех
Са сладости ласкаве беседе.
На мачу ми рука хитленија,
Ал’ ми језик поспор, господине,
Не умем ти лепе казивати,
Ал’ ти вељу са српском простотом,
И за мене и за мога цара:
Хвала!
(Сви седају.)
ЈЕДНА ГОСПА:
Зазор ми је, ал’ ћу говорити.
Питала бих лепог господина,
Што нам дође из града царева:
Прошао је горе-дол Котаром,
Од чега му срце заиграло?
МИЛОШ:
Стајах јуче на горњем бедему,
Са бедема гледах у пучину,
Сиње море у небо с’ расуло,
Сунце седа, а ја му покликнух:
Аох, Боже, да веље лепоте! —
Тад ми, госпо, срце заиграло.
ДРУГА ГОСПА:
Сиње море својина је света,
Ал’ не Котар и њег’во приморје:
Зар у граду, ни на коју страну,
Не замаче витешко ти око?
Овде пада велико господство
Из Напуља и поносног Рима,
Видели су сјаја и лепоте:
Ал’ се нашем граду задивише!
Витези су душе плаховите:
Мораш и ти дивит’ се, витеже!
МИЛОШ:
Право збориш, поносита госпо!
Водио ме господине бане (клања му се)
У садове својих прадедова:
Ту порасле смокве и маслине,
Ветар пири, а маслина мири,
Тад погледах’ ваше плаво небо;
Кликнух: Боже, драге питомине,
Да ми ју је пренет’ до Крушевца.
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Па што вам је риба васколика,
Нема такве на самом Охриду,
Да су овде Жича и Дечани —
Ласно би се препостили пости.
ОПАТ:
За то ј’ боље држати се Рима,
Који вели: и пости и мрси!
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Добро ј’, оче, и ’вако без Рима.
ОПАТ:
Обриј браду, па како си личан,
Не би било лепшега опата!
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Боље пусти, да т’ порасте брада:
Па да будеш игуман у Дужи.
ЈЕДАН ЛАТИН:
Пристајете л’, браћо, на опкладу:
Дајем сваком стотину перпера,
Који виде поповске љубави!
ДРУГИ ЛАТИН:
Два су попа готова парница.
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Лакше, лакше, брзи Латинине:
Каква дрва, онаква ти гора;
Какви људи, онакво свештенство!
Ми не знамо, буле и вулгате,
Попрости смо, ка’ што смо саздани,
Ал’ ако те изневере људи,
Ласкавога и мудричког кроја,
Па зажелиш љубави и братства,
Потруди се нашем манастиру:
Ваистину, кајати се нећеш!
ДРУГИ ЛАТИН (Пије):
А какви су ваши манастири:
Уде хиште, од дрва и кала,
Зазор у њих Бога призивати.
ЈЕДАН СРПСКИ ВИТЕЗ:
Нек’ је служба угодна и чиста,
Богомоља — може бит’ и скромна.
ДРУГИ ЛАТИН (Држећи пехар):
Кад ко нема, мора да је скроман;
Ми имамо, зато с’ поносимо.
(Узрујаност међ српском господом.)
БАН:
Мир, господо! Препирке је доста!
Није наше расправљати овде:
Чије ли су цркве големије.
ОПАТ:
Своје хвалит’ похвално је дело.
Црква воли да је верни хвале.
А имамо с’ чиме и подичит’:
Наше цркве у свем Српству нема!
ДРУГИ ЛАТИН (Охрабрен, напит, мало љуљајући се, раздражено):
Погле тамо, војвода Милошу,
То је наша црква Димитрија,
Колика је! Ви немате веће.
А лепа је, да је лепше нема
У свем вашем царству пространоме.
СРБИ, СВИ (стају на ноге, са жалосним и горким осмехом):
Зар?
(И Латини устају сви.)
БАН (стишавајући):
Мир, господо; беседе је доста!
МИЛОШ (ватрено одвоји се, обиђе софру и стане на среду, окренувшн се латинској господи):
Није доста бане господине!
И мени се језик одрешио,
Ја сам речит кад ми душу такне,
Оштра бодља неправде и ругла.
Слушасмо вас, а сад чујте нашу:
Хвалите нам цркву Димитрију?
Ми штујемо вашу свету цркву,
Нек се у њој божје име слави!
Ал’ имамо и ми богомоља,
Царевином беле с’ к’о кринови —
Па нашто вам да се хвалишете?
Полихроније:
Ви сте мудри, господо латинска,
Јесте мудри, ал’ зборите криво:
Да ви знате наше манастире....
МИЛОШ:
Наших славних цара задужбине!
ГОЛУБАН (са стране, за се):
Какови су и колики су!
Сад ћеш чути, латинска господо!
МИЛОШ (став на сред дворане, напред, поносито):
Хвалите се црквом Димитријом?
Та цркава у земљи имамо!
„Да видите Лавру Студеничку
„Недалеко од Новог Пазара;
„Да видите Ђурђеве Ступове
„Код Дежеве, прастарих дворова, —
„Задужбине цара Симеуна;
„Да видите чудо невиђено,
„Бел’ Хилендар, у сред Свете Горе,
„Задужбине Саве светитеља
„И његова оца Симеуна....
ГОЛУБАН (за се):
Памтићете српску литанију...
МИЛОШ:
„Да видите Жичу код Мораве
„И код Ибра више Карановца;
„Сопоћане, Рашци на извору,
„Задужбине светога Стевана,
„Српског краља, првовенчанога;
„Да видите Папраћу велику
„Виш’ Зворника, Спречи на извору
„Под високом гором Бороговом,
„Задужбину Вукана жупана;
„Да видите Високе Дечане
„Код Призрена града бијелога,
„Задужбину краља дечанскога;
„Да видите Рачу, „задужбину”
„Код Сокола, украј воде Дрине;
„Да видите „намастир” Троношу,
„Код Лознице на рјеци Троноши,
„Задужбину браће Југовића;
„Да видите славну Раваницу
„У Ресави ниже Параћина
„Задужбину нашег господара...
„И остале српске манастире
„Да видите, пак да се дивите:
„Какови су, и колики ли су“
Шта је ваша црква Димитрија?
Та ја ћу је, господо латинска,
Пребацити мојим буздованом.
(Ћутање, међу Латинима сумња.)
ОПАТ:
Јеси јунак, господоког колена,
Ал’ да нашу првостону цркву
Ти пребациш? — Ја ти не верујем.
ГОЛУБАН (за се):
Боље б’ било попе, да верујеш.
ПРВИ ЛАТИН (Латинима):
Да л’ ће топуз хитнут’ преко цркве?
Не знам... ал’ је пребацио хвалом.
(Смеј мукли међу Латинима. Срџба међу Србима.)
ГОЛУБАН (за се):
Смејете се? Лакше, лакше мало:
Имаћете када и плакати!
ДРУГИ ЛАТИН (испразнив пехар):
Чујеш ли ме, српска војеводо,
Латини су старе неверице,
То верују што очима виде!
Ево теби хиљаду перпера
Ако цркву топузом пребациш.
МИЛОШ:
Дозвољава л’ бане господине?
БАН (слатким лукавством):
Моме госту све је дозвољено.
(Латини радосни; међу собом зборе живо, посмешљиво.)
ГОЛУБАН (за се):
Кад је тако, одох по топуза,
Суђено му летет’ под облаке. (Оде.)
МИЛОШ (к Полихронију):
Дајеш ли ми благослова, оче?
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Црква ј’ свака божји дом на земљи,
Вређат’ Бога у његову двору,
Грех је. Ја ти не бих дозволио,
Да на цркву хиташ буздована.
Димитрија ј’ опатова црква,
Чија црква оног и благослов.
ОПАТ:
Кад бих знао е ћеш пребацити,
И ја бих ти тако говорио,
Али знадем претурити нећеш,
Па зато ти дајем благослова.
МИЛОШ:
Ал’ ако га будем пребацио?
ОПАТ:
Онда (устеже се, гледећ’ у Латине).
ЛАТИНИ:
Оче, грех на наше душе!
ОПАТ (лукаво):
Сав грех хтедох ја на своја плећа,
Ал’ ето га деца разграбила.
МИЛОШ (подигнув очи):
„Прости, Боже, и пребела цркво!
„Да се једном бацим преко тебе:
„Нећу на те него преко тебе!”
Голубане!
ГОЛУБАН (који баш улази с топузом):
Ту сам, господару!
МИЛОШ:
Буздован!
ГОЛУБАН:
Ево хале. (За се.) Накострешила се!
Богме та ће јада починити,
Док је Милош само прстом такне,
Па се, луда, докопа облака.
МИЛОШ (дотле скине горњу хаљину, засуче десни рукав, узме буздован у десницу. Међу господом највећа тишина. Господски се пење на балкон, за њим бан, опат и Полихроније. Они, иза њега, стоје на балкону, а за њима, по степеницама и на средини сале, Латини и Срби. Милош, попев се још за један ступањ више, хитне буздован. Сви се мало јаче пригну ка отвору од балкона и гледају. Још јача тишина.)
(Пауза.)
ЈЕДАН ЛАТИН (машућ’ главом):
Богме претурио!
ДРУГИ ЛАТИН (мрско):
Ни'је претурио!
ГОЛУБАН (пред свима):
Претурио, богме, те још како.
Него ход’те да вам шапнем једну:
Замолите доброга опата,
Да вам мало мисе поочита,
Да се коме штогод не догоди.
Милошев је топуз самовоља,
Лудоглав је, починиће јада,
(У тај мах чује се пад топуза, тресак и крхање прозора и нешто јаука).
Не рекох ли? (За се) Сад ће, Голубане.
Некоме се, богме, присмучило.
(Ближи жагор и јаук).
Шта ћеш, брајко; ко те је терао
Да подмећеш слабачко ти плеће:
Каква ти га хала почешала:
Знаћеш вазда мене и уштапе.
(Улази мања гомила; с њоме напред Антун; за њим звонар. Голубан, видевши везану леву руку Антунову, за се)
Још на земљи има божје правде.
Побегао, братан, у Латине,
Ал’ га стиг’о српски шестоперац:
Тако сваком брату Србљанину,
Ком је тешко у својему јату.
АНТУН (стаје на среду; око њега купе се Латини):
Ја се десих у црквеној порти
(мршти се од бола).
Кад је топуз доле потегао;
(исто мрштење).
Окрзну ме мало држаљетом,
Избио ми лакат из чашице:
Памтићу га... јаох! целог века.
(Сви око њега и сажаљевају га).
ОПАТ (притворно):
Шта ћеш, синко, судбина ти таква;
Шта те снашло попретрпи мало,
Своју судбу трпљиво понеси.
Кад те боли, сети с’ Исукрста.
АНТУН:
Ово ј’ оче, рана од самрти,
Мучно ћу је, јадан, преболети.
ГОЛУБАН (вукући га к себи):
С нама хајде, да те водим дома;
Наша гора препуна је биља,
Наћи ћемо биља лековитих:
Па захвали Богу у Дечани,
Што не оста глава у Приморју.
ОПАТ (лукаво):
Мудро збориш, сине Голубане;
Своја земља најбоља видарка,
Туђина је маћа болесником;
Хваљен Исус што на томе прође,
Промисао тако уредио,
Што одсуди тако мора бити:
А нама је њему с’ покорити.
ЗВОНАР (долази журно, сав задуван, једва говори):
Господине, господин’ опате!
У каптулу јади невиђени:
Буздован ти окна полупао,
Иконе ти свете оборио,
Побио ти птице и кучиће,
И корњаче и беле зечеве;
Разлупане боце и чутуре,
Просуло се преко ћилимова
Кипар-вино и Лакрима Кристи;
Пропали смо, господин’ опате!
ОПАТ (готово да падне у несвест. Придржавају га):
Мучи, робе, даље не говори,
Пресећ’ ћу ти злогласничко грло!
Тесна Влаху српска царевина
Па дошао да пусти Приморје.
Сила српска у подгрлац дошла!
Чујеш ли нас, бане господине!
Милош нам је наружио цркву,
Дај га њојзи, да му она суди:
Нек зна шта је судија латинска,
Нека вечно труне у тамници!
(Изнемогао, поражен пада на сто.)
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Милош није на те кидисао;
Дао си му благослов за цркву,
А црква ти благослова враћа:
Светов’о си „дуготрпеније”,
Сад понеси и ти терет крста;
Угледај се на Исуса Христа,
Као што си река’ Антонију!
ЛАТИНИ (узрујани):
Није право, бане-господару,
Руши цркву и њену обитељ.
БАН:
Стишајте се, господо-властели;
Милош ником криво не учини!
Жао ми је са злога случаја,
А Милошу јоште понајтеже.
Ви сте, децо, потегли опкладу,
Положите хиљаду перпера,
Реч задану ваља искупити.
Милош:
Примам, бане, хиљаду перпера,
Па поклањам господин’ опату,
Да оправи каптул порушени,
Да напуни боце румеником,
Да оправи што усуд поквари.
ОПАТ (изненађен даром, устане нагло, обрадован):
Имаш право, господару бане,
Опклада се мора намирити:
Каптул прима хиљаду перпера,
Дар достојан такога јунака
Као што је Милош Обилићу.
(Повраћа се мир и живост. Само они Латини, који су ушли у опкладу, сели и покуњили се.)
БАН (весео):
Кад је тако све на миру прошло,
Шта мислите, господин’ опате,
Чим Милоша госта да дарујем?
ОПАТ:
Бират’ поклон, то приличи теби.
БАН:
Ја бих рек’о да ће лепо бити,
Да с Милошем савез учинимо .
ЛАТИНИ:
Савез?
БАН:
Да га овде оженимо.
Ето мојих кћери и сестара:
Нека бира, коју срце хоће,
Да га двори, да га разговара,
Да ј’ обома мило живовати.
ОПАТ (лукаво смешећи се, погледа госпође):
У по света нема таке деце,
Као што су наше принципкиње:
Та гледни их само, Обилићу!
(Милош се снебива; принципкиње се намештају, успијају и узимају што боље позитуре.)
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Зет твој, бити, господине бане,
Дика б’ била свакоме јунаку
У широкој нашој царевини;
Ал’ наш Милош, да га Бог поживи!
Украо је срце књегињици:
Лепосава одавна га љуби,
Па смо децу летос заручили;
Па ми рече млада вереница:
Припази ми, оче, на Милоша,
Да га која не збуни Латинка:
Златоткану даћу ти фелону
И голфију од ливена еребра —
Главе ево, не дам вам Милоша!
(Госпе се намрште. Милош им се приближи и поклони. Млађим Латинкама драго, а госпе наставе с њима сухопаран, нем говор.)
МИЛОШ (к бану):
Ал’ ево ти моје мишце дајем,
С њоме; бане, моје побратимство.
Будеш ли ми кадгод на невољи,
Ево мене и мојих другова!
Од Млетака чувај нам приморја!
У дуждима немаш пријатеља!
Ако су нам вере разнолике,
Једна иста крв нам у жилама,
А обоје српски говоримо:
Протутњиће дужди и Млечићи,
Све ће проћи, само народ неће;
Да Бог живи цео народ српски!
САВ ЗБОР (пева):
Свак нек’ пева, стар и млад,
Српско царство наш је град, и т. д.
ГОЛУБАН (Антуну): Хајд’, спремај се, црни ојађениче, да грабимо још за жгове главе! Хвали Бога, што си и тако прошао. (Дрмуса га.) Ето видиш (дрмне му главу) још је читава; — тамо ћу ти дати очитати Василијеву и три параклиса. После — памет у главу! (Приближи се Полихронију, издвоји га мало напред, даље од осталих.) Пожур’мо се, оче, ка Крушевцу! Ја какви су лукави Латини, а ми опет потврдоглави, све се бојим каква сијасета. Сад прођосмо добро, али Бога ми оче... (маше главом).
ПОЛИХРОНИЈЕ:
Не плаши се, моје чедо драго!
Јесте Милош јунак од јунака,
Али му је и мудрост у глави,
А у груд’ма анђелска чистота:
Куд год ходи, Бог га руководи.

(Завеса пада.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 125 година.