Милош Стоићевић и Мехо Оругџијћ

* * *


Милош Стоићевић и Мехо Оругџијћ

0001 Закукала сиња кукавица
0002 На главици више Бијељине;
0003 То не била сиња кукавица,
0004 Веће мајка Оругџијћа Меха.
0005 Ако кука, јест јој за невољу:
0006 Синоћ мајка оженила Меха,
0007 А јутрос га на војску опрема,
0008 Остаје му љуба не љубљена,
0009 Нељубљена и незагрљена;
0010 Мајка Меха на војску опрема
0011 На Прудове Дрини валовитој,
0012 С њиме иде паша Али-паша,
0013 А за пашом сва остала војска.
0014 Али-паша Меха сјетоваше:
0015 „О јолдашу, Оругџијћу Мехо!
0016 „Српска војска Дрину воду пређе,
0017 „И пред војском Српске поглавице:
0018 „Прво јесте Лазаревић Луко,
0019 „Који Шапцем комендира градом,
0020 „А на Луку Турске мајке туже,
0021 „Млого их је стари уцв’јелио;
0022 „А друго је Српска поглавица,
0023 „Цинцар Јанко од Орида града,
0024 „Који кавге по свијету тражи,
0025 „Ђе је кавга, да се онђе нађе;
0026 „А треће је Српска поглавица,
0027 „Из Ноћаја Чупићу Стојане,
0028 „Који није пријатељ Турцима;
0029 „Четврто је Српска поглавица,
0030 „Из Поцерја Поцерац Милошу,
0031 „У кога је сабља Кулинова,
0032 „Турцима је паше на срамоту,
0033 „Ђога трче, сабљом Турке с’јече,
0034 „Не стиди се цара ни везира:
0035 „Оди мудро, не погини лудо,
0036 „Сачувај се од душманске руке
0037 „А од Срба Турског душманина;
0038 „Јер ти јеси Бијељини глава,
0039 „А нијеси самој Бијељини,
0040 „Већ си глава над по Босне славне.”
0041 Ал’ бесједи Оругџијћу Мехо:
0042 „Не будали, пашо Али-пашо!
0043 „Ево има три године дана,
0044 „Од како је Кулин погинуо
0045 „У Мишару пољу широкоме,
0046 „Сабља му се јесте огласила
0047 „У некаква Поцерца Милоша,
0048 „И ја одим и чету проводим,
0049 „Кудгођ идем, за Милоша питам;
0050 „Волио б’ се с њиме удесити,
0051 „Нег’ царево благо задобити:
0052 „Да покајем Кулин-капетана,
0053 „Да повратим сабљу Кулинову;
0054 „Ако буде Милош преш’о Дрину,
0055 „Милоша ћу на мејдан зазвати,
0056 „С њиме ћу се данас огледати,
0057 „Макар своју изгубио главу.”
0058 Истом они у ријечи били,
0059 Српске страже припазише Турке,
0060 Отрчаше у логор, казаше
0061 Под шаторе Лазаревић-Луки;
0062 А кад чуо Лазаревић Луко,
0063 Хитро скочи у шатору своме,
0064 Пак припаса свијетло оружје;
0065 Уста Луко, пође по логору,
0066 Стаде дизат’ пјешце и коњике;
0067 Пјешацима ’вако говораше:
0068 „Србљи пјешци! браћо моја драга!
0069 „Притежите за ноге опанке,
0070 „Гарибиље пушке потпрашујте,
0071 „Па у равно поље излазите:
0072 „Силни Турци у поље дођоше,
0073 „Ваља, браћо, дочекати Турке
0074 „На шарене пушке гарибиље.”
0075 Кад пјешаци Луку саслушаше,
0076 Сви притежу за ноге опанке,
0077 Гарибиље пушке потпрашују,
0078 На алаје у поље излазе;
0079 Шарке пушке по средини носе,
0080 А на Турке попријеко гледе
0081 Као вуци на б’јеле јагањце.
0082 Коњицима Луко говораше:
0083 „Коњаници, моја браћо драга!
0084 „Ко је коњик, коње опремајте,
0085 „Сабље паш’те, колане притеж’те,
0086 „Па у равно поље излазите:
0087 „Силни Турци у поље дођоше,
0088 „Ваља, браћо, дочекати Турке,
0089 „По равну се пољу поћерати,
0090 „На св’јетлу се сабљу огледати,
0091 „Срамота је побјећ’ са мејдана.”
0092 Од коњика најпре Милош чуо;
0093 Па припаса свијетло оружје,
0094 А долеће до коња ђогата,
0095 До ђогата ока шаренога;
0096 Притеже му четири колана
0097 А и пету ибришим-тканицу;
0098 Када Милош ђогу колан стеже,
0099 Ту се ђогат боју осјетио,
0100 Па првијем закопа ногама,
0101 Ногам’ копа, а ушима стриже,
0102 Милошу се живо срце смије;
0103 Види Милош на коњу ђогату,
0104 Ђе ће тај дан мејдан отворити,
0105 Наком себе спомен оставити.
0106 Друго чуо јунак од коњика,
0107 Чупић Стојан из села Ноћаја,
0108 Скочи Чупић у шатору своме,
0109 И припаса свијетло оружје,
0110 Па долеће до коња дората,
0111 Који ваља кутије дуката,
0112 А Чупића стоји без динара,
0113 Јера га је Чупић задобио
0114 Од Турчина Пејза Мехмед-аге,
0115 Па га јаше Турком на срамоту;
0116 Притеже му четири колана
0117 А и пету ибришим-тканицу.
0118 Треће чуо Богићевић Анта
0119 Од Лознице, од бијела града,
0120 Скочи Анта у шатору своме,
0121 И припаса свијетло оружје,
0122 Па долеће до коња мркова,
0123 Притеже му четири колана
0124 А и пету свилену тканицу;
0125 Узде вргли, а на коње сјели.
0126 Луко силну искупљаше војску,
0127 Искупљаше пјешце и коњике,
0128 А војводе војске очекују.
0129 Под Милошем смиром ђогат не ће,
0130 Већ Милоша забољела рука
0131 Устежући виловна ђогата,
0132 Кад с’ Милошу веће додијало,
0133 Он с’ обазре на оба рамена,
0134 ’Вако рече двије, три ријечи:
0135 „Браћо моја, пјешци и коњици!
0136 „Ви хајдете, како ви можете,
0137 „А ја одо, како ђогат хоће:
0138 „Ђогат ми је боја пожељео,
0139 „Моја десна засилила рука,
0140 „Рада се је с Турцима играти,
0141 „При појасу сабља ожедњела,
0142 „Пожељела крви од јунака;
0143 „Ја отидо, да сабљу напојим!
0144 „Да напојим крви од Турака.”
0145 То изрече Поцерац Милошу,
0146 А ђогату попусти дизгене;
0147 Тад се слеже ђогат преко поља,
0148 А за њиме Чупић на дорату,
0149 Доро ђогу не да одмакнути,
0150 На сапи му главу наслонио;
0151 За Чупићем Богићевић Анта
0152 На мркову коњу виловноме,
0153 Мрков не да дору одмакнути,
0154 На сапи му главу наслонио.
0155 Три војводе у једно одоше,
0156 Боже мили! срца слободнога!
0157 Помислише на старе јунаке,
0158 Како ваља мријет’ на мејдану,
0159 Њих тројица пред двадес’т хиљада!
0160 И далеко сусретоше Турке,
0161 ’Вако с Турци кавгу заметнуше:
0162 Њих тројица три пушке бацише,
0163 Од Турака двадес’т хиљад’ пуче:
0164 Војводама Бог и срећа даде,
0165 Ни једна им ране не зададе;
0166 Ал’ војводе старе мејданџије
0167 Више пушак’ метати не шћеше,
0168 Већ тргоше сабље од појаса,
0169 Сташе збијат’ Турке у буљуке.
0170 А заост’о Лазаревић Луко,
0171 Па се Луко пред логором креће
0172 Преко поља кано и планина,
0173 Далек’ бјеше Оругџијћу Мехо,
0174 Далек’ бјеше пред својом ордијом,
0175 На ђогату коњу виловноме;
0176 Под њиме се ђогат помамио,
0177 Преко себе б’јелу пјену баца;
0178 Турчин носи сабљу у зубима,
0179 Па се Српској прикучује војсци;
0180 Да се Турчин Срба докопао,
0181 Не би ни он главе изнесао,
0182 Ал’ би доста јада починио,
0183 И Српскијех мајки уцв’јелио;
0184 Опази га Поцерац Милошу,
0185 Па говори Анти и Стојану:
0186 „Чујеш брате, Анто и Стојане!
0187 „Вас двојица Турке узбијајте,
0188 „Сад ће вама наша браћа доћи,
0189 „Виђећете јада од Турака;
0190 „А ја одо на коњу ђогату,
0191 „Да повратим ону потурицу,
0192 „Да нам каква квара не учини,
0193 „Да Србинске мајке не уцв’јели,
0194 „Свака мајка рада виђет’ сина.”
0195 То изрече Поцерац Милошу,
0196 Трже сабљу у десницу руку,
0197 Лако пође, па Меха престиже,
0198 Па са сабљом њега повраћаше,
0199 И овако њему говораше:
0200 „Стан’, Турчине, куд си насрнуо?
0201 „Видиш, море, да си погинуо.”
0202 Ал’ се Турчин не да повратити.
0203 По равну се пољу поћераше,
0204 На чарку се збиља ишћераше.
0205 Двије војске стале, те гледале,
0206 Ђе с’ јунаци по мејдану гоне,
0207 Па се ђешто из пушака туку,
0208 Један другом ране не задаје
0209 (Двије војске стоје, те гледају,
0210 Кој’ ће коме очи преварити);
0211 А кад мале пушке поизбаце,
0212 Обојица коње зауставе,
0213 Пушке пуне, са коња говоре,
0214 Један другом љуте јаде даје;
0215 ’Вако рече Оругџијћу Мехо:
0216 „Море влаше! из које си на’је?
0217 „Како ли се зовеш по имену?
0218 „Имадеш ли остарјелу мајку?
0219 „Јеси ли се, море, оженио?
0220 „Постаће ти мајка кукавица,
0221 „Остаће ти љуба удовица;
0222 „С киме си се данас поћерао.”
0223 Бесједи му Поцерац Милошу:
0224 „Што ме питаш море потурицо?
0225 „Ја имена свога крити нећу:
0226 „Ја сам с врха Шабачке нахије,
0227 „Из Поцерја Поцерац Милошу,
0228 „Код кога је сабља Кулинова;
0229 „Стара ме се нагледала мајка,
0230 „Младога ме мајка оженила,
0231 „Вјерне сам се љубе наљубио,
0232 „Турских сам се глава насјекао,
0233 „Свом сам срцу жељу испунио,
0234 „Већ не жалим свијет пром’јенити;
0235 „Веће, море, млада потурицо!
0236 „Ти окле си, из кога ли града?
0237 „Како ли се зовеш по имену?
0238 „Је ли тебе у животу мајка?
0239 „Да се ниси скоро оженио?
0240 „Постаће ти мајка кукавица,
0241 „Остаће ти була не љубљена;
0242 „С киме си се данас поћерао.”
0243 Бесједи му Оругџијћу Мехо:
0244 „Ни ја, влаше, имена не кријем;
0245 „Ја сам, море, исред Бијељине,
0246 „По имену Оругџијћу Мехо,
0247 „Којино сам Бијељини глава,
0248 „Панцирлија над по Босне глава;
0249 „Ево има три године дана,
0250 „Од како је Кулин погинуо
0251 „У Мишару пољу широкоме,
0252 „Сабља му се јесте огласила
0253 „У некаква Поцерца Милоша;
0254 „И ја ходим, и чету проводим,
0255 „Кудгођ идем, за Милоша питам,
0256 „Волио б’ се с њиме удесити,
0257 „Нег’ царево благо задобити:
0258 „Да покајем Кулин-капетана,
0259 „И повратим сабљу Кулинову:
0260 „Ала, ала! милом Богу вала!
0261 „Ето, влаше, сад се удесисмо
0262 „У по поља св’јету на видику,
0263 „Сад ћемо се, море, огледати.”
0264 Кад то чуо Поцерац Милошу,
0265 Главом ману, зубима шкргутну:
0266 „Ти си, Мехо, ј**у ми ти нену!
0267 „За ме питаш, а ја тебе тражим;
0268 „Жена био, тко ти побјегао!”
0269 Намјери се ђетић на ђетића,
0270 Па на сусрет коње потекоше,
0271 Трже Милош сабљу у десницу;
0272 Ћаше Милош дочекати Меха
0273 На десницу и на оштру сабљу,
0274 Нека виде војске обадвије,
0275 Како ђетић од Србије с’јече;
0276 А кад виђе Оругџијћу Мехо,
0277 Препаде се, да га Бог убије!
0278 На далеко свог коња устави,
0279 Па потрже двије пушке мале,
0280 Нанишани обје на Милоша,
0281 Обадв’јема живу ватру даде,
0282 Обје пукле, остануће пусте;
0283 Ал’ Милошу Бог и срећа даде,
0284 Ни једна му ране не зададе,
0285 А кад виђе Оругџијћу Мехо,
0286 Ђе остаде Милош на ђогату,
0287 Препаде се, срамота га било!
0288 Па он од стра’ обје пушке баци,
0289 Даде плећа бјежат’ у ордију.
0290 Њега ћера Поцерац Милошу
0291 На ђогату коњу виловноме:
0292 „Стани, море, Оругџијћу Мехо!
0293 „Обазри се, да се огледамо,
0294 „Срамота је бјежат’ са мејдана;
0295 „Није шала, двије војске гледе.”
0296 Ал’ се Турчин не см’је обазрети,
0297 Веће бјежи с главом без обзира.
0298 Злу се Милош послу домислио:
0299 Он потеже пушку кубурлију,
0300 Пушци Милош живу ватру даде,
0301 Пуче пушка, запјева Милошу,
0302 Оругџијћу на жалост одјекну;
0303 Враг догоди, те Меха погоди.
0304 Поче Мехо дремат’ на ђогату,
0305 А Милош му стаде говорити:
0306 „Море Мехо! Је л’ ти мало пића?
0307 „Млогога сам тако напојио,
0308 „Па кад заспи, више се не диже.”
0309 Ману Милош сабљом и десницом,
0310 Према себе ударио Меха
0311 На довату по бијелу врату,
0312 У једном му одсијече главу.
0313 Кад погибе Оругџијћу Мехо,
0314 Остали се препадоше Турци,
0315 Од све војске погибе им глава;
0316 Онда Србљи у глас повикаше,
0317 А на Турке сложно ударише.
0318 Да се коме стати нагледати
0319 Како Српске сабље сијевају,
0320 Мртве Турске главе зијевају.
0321 Ту не оста Србин у дружини,
0322 Који Турске главе не одс’јече.
0323 Од Србаља мало тко погибе,
0324 Од Турака мало тко утече;
0325 Изгибоше Турске поглавице;
0326 Погибе им хоџа из Стамбола,
0327 Који благе р’јечи говораше,
0328 Ког је царе био опремио,
0329 Да по земљи благе збори р’јечи,
0330 Не би л’ како земљу умирио;
0331 С њим погибе дван’ест поглавара;
0332 Утече им паша Али-паша,
0333 Утече им шеру Бијељини.
0334 Весели се, под Цером Поцерје!
0335 Којено си гн’јездо соколово:
0336 Кад Србину буде за невољу,
0337 У тебе се по соко излеже,
0338 Те Србину буде у помоћи.
0339 Весели се, Милошева мајко,
0340 Ти, која си Милоша родила.
0341 Весели се, Поцерац Милошу!
0342 Десна ти се посветила рука!
0343 Која знаде погубити Меха,
0344 Свим Турцима раброг поглавара,
0345 А Србима свима душманина.
0346 Весели се, Поцерац Милошу!
0347 Дуго ти се име спомињало:
0348 Докле текло сунца и мјесеца!


Извор

Вук IV - Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд 1986-1988.