Милош Обилић (Јован Суботић)/7
| ←Први призор | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
Бранковић уведе Јусуф-пашу.
БРАНКОВИЋ:
Претрпи се овде мало, пашо,
А ја идем, да те цару јавим.
ЈУСУФ-ПАША (гледа по дворани, као да је проматра):
Чекај малко, Бранковићу кнеже.
Желио бих да ти нешто кажем,
А сами смо, баш каконо ваља.
БРАНКОВИЋ (погледи око себе):
Ати реци, што ми имаш казат’.
Но побрже, јер не бих рад био.
Да нас ко ту насамо опази.
ЈУСУФ-ПАША (за себе):
Ова жица добро ми одјекну.
(Окрене се по дворани, као да гледи, нема ли доиста ту где кога, па онда приступи мало ближе к Бранкобићу, и тишим гласом проговори.)
Нам је нужно ваше пријатељство,
И ја дођох да га углавимо.
Би л’ те смео замолити кнеже,
Да приклониш на то цар Лазара.
Ми би т’ за то лепо захвалили,
А цару ћеш добро учинити.
БРАНКОВИЋ (гледа га испитујућим погледом):
А о каквом злу бит’ може речи,
Ако цар вас послушат’ не хтеде?
ЈУСУФ-ПАША (поверљиво):
Ти знаш, кнеже, да у нашем послу
Све свакому казати не да се.
БРАНКОВИЋ (као сасвим равнодушно):
То знам пашо; али знам и ово,
Да се људи разумет’ не могу,
Ако један другом ништ’ не каже.
ЈУСУФ-ПАША:
Но, с таквим се даје говорити.
(Приступи му ближе и јошт тишим гласом говори.)
Ти ћеш и сам лако увидити,
Да рад тога, што малопре рекох,
Ми не смемо на српском престолу
Османскога трпљет’ душманина.
Не усхте л’ цар к нама приклонит’ се,
Мораћемо другога тражити,
Који ће нам бити пријазнији.
То пак знамо, да међ’ вама има
Који у том као цар не мисле,
Већ би радо с нама здружили се;
А знамо и то, да имате глава,
Које б’ круну радо понијеле:
Пак... више ти казиват’ не треба.
БРАНКОВИЋ:
Знам већ пашо како би свршио.
(За себе.)
Мир, ти стара змијо у прсима.
(Гласно.)
Него, пашо, морам ти казати,
Да се вараш, да се љуто вараш.
Такву главу у нас не нађосте.
ЈУСУФ-ПАША (насмеши се поуздано):
Не варам се, не варам се кнеже!
Златна круна није ствар најгора,
Наћи ће се, ко ће ју примити,
А Турци су снажни пријатељи,
Ком помогну, тај ће је добити.
Тек ти учини, зашто те замолих;
Неће л’ ти се мене послушати,
Јусуф-паша не био који је,
Ако кнеже не будеш домала
Пољубио у скут и у руку
К’о свог цара и свог господара
Који ти је данас посве раван
Ил’ те слуша као старијега.
БРАНКОВИЋ (мисли се).
ЈУСУФ-ПАША (за себе):
Промишљава... приступа к удици.
(Гласно.)
Кажи, кнеже, хоћеш ли учинити;
Могу ли се у те поуздати?
БРАНКОВИЋ (несигурно):
Ја сам, пашо, увек за мир био...
Ал’ цар има и других већника...
ЈУСУФ-ПАША (радостан прекине му реч):
Нек’ говоре други како знаду.
Цар ће најпре тебе послушати.
Бранковић се послушати мора!
Ниси ли ти први међ’ властели
Ил’ гледао кућу ил’ господство
Ил’ мерио силу ил’ богатство?
Та и ону своју круну царску
Има Лазар захвалити Вуку.
Или мислиш, да Турци не знаду
Да кад ваши избраше Лазара
Само зато круну му дадоше
Што му је узет’ Бранковић не хтеде?
Није л’ тако? Говори по души,
П’ онда реци да не бија тако.
БРАНКОВИЋ (растрешен):
Остав’мо се тога... шта оно хтедох
Рећи?... Да!... То тешко ће ићи, пашо!
Цар је за рат... сви су за рат други...
ЈУСУФ-ПАША (пријатељски):
Па нек’ гину, кад паметни нису.
Пусти их, нека у понор падају
Кад су слепци а неће да слушају.
Ал’ што с њима и ти да губиш главу
Крај добријех у глави очију?
Одели се... и остави слепце...
Нек пропадну, неће бити штете.
Царска круна теби ће припасти,
А ми ћемо целом нашом снагом
На глави је држат’ пријатеља...
БРАНКОВИЋ (као негодујући):
Јусуф-пашо! Куд си забасао!
ЈУСУФ-ПАША (као затечен):
Нећеш, кнеже?... Како ти је воља!
(Сасвим равнодушно.)
Вод’ ме дакле пред цара Лазара.
БРАНКОВИЋ (мало застане):
А можеш ли, пашо, казати ми,
Што иштете од новог пријатеља?
Може бити, да ће ми помоћи
Цар Лазара к вама приклонити,
Ако будем знао разложити
Да његово то захтева добро!
ЈУСУФ-ПАША (за себе):
Мој је!
(Гласно.)
Могу! И већ сам ти каз’о.
Нек се само од других одели,
И не води своје на нас војске!
То бар није ништа друго
Нег’ пустити, да ми учинимо,
Што он држи да чинити ваља!
Ево видиш како султан пише...
(Извади лист из недара.)
БРАНКОВИЋ (погледа по дворани, има ли кога).
ЈУСУФ-ПАША (к Бранковићу, отварајући писмо):
Гледни амо, виш ову хартију...
(Погледи у Бранковића.)
Ходи ближе!
БРАНКОВИЋ (погледи опет по дворани, па онда као заустежући се приступи кораком ближе).
ЈУСУФ-ПАША (приступи за корак ближе к Бранковићу):
Гледни само, да се сам увериш...
БРАНКОВИЋ (загледа у писмо).
ЈУСУФ-ПАША (показујући место прстом):
Ово ј’ потпис силног цар Мурата.
(Пољуби место и удари 'ш челом.)
Овде земља оставља се и одсад
Како беше до данас стојала...
Овде српска поклања се круна...
Овде видиш једно место празно,
И ту ће се име уписати
Бранковића... или... Обилића...
(Док је ово говорио, дизао је чешће очи са хартије и гледао је Бранковићу у лице, па се задовољан смешио.)
БРАНКОВИЋ (који је за то време у лист гледао, тргне се кад чује име Обилића, као да га змија уједе).
ЈУСУФ-ПАША (који је то приметио, учини се као да није то на ум узео, и рекне Бранковићу):
Овај има много пријатеља
У Турака, као да је медом
Све залаго... но да једном свршим,
Ово писмо оном даје круну,
Ком га преда рука Јусуфова.
(Почне савијати лист.)
БРАНКОВИЋ (пружи руку за хартијом):
Дад’ га амо...
(Тргне руку натраг.)
Но нашто? Нек стоји...
Ја сад идем да цару пријавим,
Да си овде.
(Пође па стане.)
Не казуј никому
Да си о том са мном говорио.
(Пође па стане, за себе.)
Ваљало би ипак погледати...
Ко зна, је ли писмо истинито...
(Врати се.)
Дад’ ми писмо, да нешто погледам.
Ал’ што ће ми... све си ми казао...
(Пође па застане.)
Него немој да га даш из руке
Док јошт’ са мном о том не говориш.
ЈУСУФ-ПАША:
Нећу.
БРАНКОВИЋ (оклевајући):
Ја ћу...
(Одважно.)
Ја ћу одмах доћи.
(Оде.)
ЈУСУФ-ПАША:
Већ га имам... Праћкај се рибицо,
Праћкај само, колико ти воља,
Удице се нећеш опростити.
|