Милош Обилић (Јован Суботић)/1
| ←Лица | Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПРВИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Дворана у двору цара Лазара. Јевросама. Јерина
ЈЕВРОСИМА (спремајући):
Јошт’ ми само овај стол помози
Тамо ближе к’ прозору ставити,
Госпе ће нам стан везак вести,
Па им ваља што више светлости.
ЈЕРИНА:
Хоћу, мајко, како не бих хтела,
Та тим само чиним што сам дужна,
И моја ће ту вести госпођа.
ЈЕВРОСИМА:
Ох, да ми је јошт’ данас умрети!
ЈЕРИНА:
Јао, мени, каква је то жеља?
Лакше, мајко, да те Бог не чује!
Сад да умреш, кад је ова кућа
Пуна среће и пуна весеља!
ЈЕВРОСИМА:
Баш због тога! Како бих ти лако
Данас легла у црну земљицу
Знајућ', да их који су ми мили
Све остављам пуно задовољне.
Што бих боље могла доживити?
А пошто се коло среће окреће,
И за летом тужна иде зима,
Нит’ нам небо увек ведро стоји,
Кад бих боље могла уклонит’ се?
ЈЕРИНА:
Живи само и радуј се с нама.
Доста ће те и у гробу бити!
ЈЕВРОСИМА:
Хоћу, кћерко, како Бог нареди!
И како се не бих радовала?
Кнез на главу царску круну метну,
И метну је с Божјим благословом,
Пак ју носи славно и на миру,
Нит’ га споља страх и немир мучи,
Нит’ изнутра грех и злоћа гризе.
У земљи му мир и срећа цвета,
А у кући небесни благослов.
Синови му дично напредују,
Кћери славне даше му зетове,
Бранковић му, твој господар, слави
Јасном кућом нову сјајност даје,
А Обилић, моје Вукосаве
Мили војно, својом му десницом
Седу главу увија венцима,
Који никад увенути неће.
Пак сад сви се у очином двору
Састадоше, и у њ’ уведоше
Срећу, којој свет једнаке нема.
Но баш стога, што је невиђена,
И бојим се, да бит’ неће стална...
Али да се к послу повратимо;
Ја ћу овде Вукосави место
Наредити, а ти тамо стави
Вез госпође Вука Бранковића.
ЈЕРИНА (учини).
ЈЕВРОСИМА:
Тако! Сад смо добро наместиле
Згодно ће им бити у сваку руку.
Могу вести, могу говорити;
А кад игла очи им умори,
Могу тамо кроз прозор гледати
Плаво небо и зелену траву.
Де да видим, шта ти госпа ради?
ЈЕРИНА:
Пас за свога везе господара.
Гледни само како је то красно.
И богато... силно сухо злато,
Сјајни бисер и драго камење.
ЈЕВРОСИМА (гледећи):
Имаш право! Види се по везу,
Да је кућа славна и богата.
А шта то све на пасу извезе?
Гле све круне, и сами орлови!
И да не знам, ко бија везиља,
По послу бих на њу помислила.
Таква беја и док бје девојка.
Све високо, сјајно, необично,
То је будна у срцу носила,
То јој у сну пред очи излази.
ЈЕРИНА:
Леп посао!
ЈЕВРОСИМА:
Види се по њему,
Да јој душа танку иглу води.
(Замишљена.)
Да кћи није српског цар Лазара,
Те што везе, у свог оца виђа,
Могла бих се опкладит’ за главу,
Да, што пише, жели и имати
Крај свог друга, Вука Бранковића.
А дај сада пос’о Вукосавин.
Ту је... то је... донеси га амо!
ЈЕРИНА (донесе вез Вукосавин и метне га на сто).
ЈЕВРОСИМА (открије га):
Ето видиш! Сасвим друга слика!
Укрштене стреле и мачеви
А међ’ њима лаворови венци.
Слава бојна и венци победе,
То је жеља моје Вукосаве.
Но, овде се може чисто рећи,
Да на сваком од ова два веза
Живи слика и оне што везе,
И онога, за кога се везе.
ЈЕРИНА:
ТИ одоји младу Обилићку,
Зато ти је увек најмилија.
ЈЕВРОСИМА:
А ком није то јагњешце мило?
Лијепа је, као анђео с неба,
А мила је к’о бело голупче.
Царска кућа њоме се поноси
А земља је својим чедом зове.
ЈЕРИНА:
И моја је госпа узорита.
ЈЕВРОСИМА:
Узорита, ал’ и поносита.
Њојзи ће се сваки поклонити,
Ал’ јој неће срца отворити.
ЈЕРИНА:
Ћути, мајко, ето неко иде.
(Погледа.)
Њих су двије, Мара с Вукосавом.
Ох, како су дивне и поносне,
К’о два струка бијела љиљана,
Милина их очима гледати.
|