Милош Обилић и 300 Арапа
Вино пије царица Милица,
У Крушевцу на царевој кули,
Код ње сједе српске госпојице,
С десне стране љуба Милошева,
Јелисавка шћерца Лазарева, 5
А с лијеве китна Иконија,
Вјерна љуба Бановић Страхила,
Међу њима до двије војводе,
Вјерне слуге славна цар Лазара,
Једно ми је: Обилић Милоше, 10
А друго је: Бановић Страхило,
Кад се хладна напојише вина,
Док им винце угријало лице,
Онда рече царица госпоја:
»О мој зете, војвода Милоше 15
Ти си доста видио мејдана,
Кажи право, тако био здраво!
Јеси ли се икад препа'нуо,
Кад си мејдан с киме дијелио?«
А вели јој војвода Милоше: 20
»Госпојице, царице Милице,
Ја сам доста видио мејдана,
Ал' Бог даде, не допадох рана,
Па сам жељан славе и мејдана.
Нијесам се никад препа'нуо.« 25
У ријечи у којој су били,
Док завика нагоркиња вила,
Са Шаргана високе планине,
Цар Лазару вила проговара:
»Господаре, славан цар Лазаре 30
Ал' не чујеш, ал' ти и не мариш?
Погибе ти дванајест војвода,
На Шаргану високој планини,
Ухвати их до триста Арапа,
И Стевана ухватише твога, 35
Лудо момче од седам година,
Арапи им повезаше руке,
Привезаше за танке јелике,
И јелике гране порушише,
А низ гране сузе оборише,
Јера жале дванајест војвода,
А највише царевић Стевана,
Ја како га ти пожалит нећеш?
Када Стеван по планини шеће,
Гледају га јабланове гране,
И остале ките изабране,
Ластавице, пак и препелице,
Лабудице, пак и голубице,
И остале тице изабране,
и сив соко са јелове гране,
Како Стево по планини шеће,
Како шеће, како плећ'ма креће,
Откуд им се ражалити неће.
Жао га је на истоку сунцу,
Ја камоли 'тици у горици.«
Кад то зачу царица Милица,
Проли сузе низ бијело лице.
Она кука кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица,
Те говори милу зету своме,
Милу зету једном и другоме:
»О мој зете, војвода Милоше,
И Страхило баново кољено!
Ето сада славе и мејдана,
За Србина и српскога сина,
Већ на ноге, моја ђецо драга,
Порушите Арапина црна,
Арапина нашег душманина,
Ако Бог да и срећа од Бога,
Те ви моју ђецу избавите,
Мени ћете радост учинити,
Себи ћете спомен оставити.«
Кад то зачу војвода Милоше,
И Страхило баново кољено,
Обојица на ноге скочише,
Низ бијелу кулу ударише,
У подруму кон>'ма допадоше,
Из подрума коње изведоше,
Изведоше, па их посједоше.
Низ бедрице сабље објесише,
Пак дебеле коње оћераше,
Ишћераше на Шарган-планину,
И ту њима лоша срећа бјете,
У Милоша ждралин обронуо.
У Страхила дорат обосио.
Колико их гоне по камену,
Ал' не пази Бановић Страхило,
Веће гони боса по камену,
док ишћера на Шарган-планину,
Далекоје њему одмакнуо,
Одмакнуо два пуна са'ата,
Док доћера коња до Арапа,
Кад допера коња од Арапа,
Опази га до триста Арапа,
Опазише, па га сусретоше.
Да виш' брате, Бановић Страхила,
Он потеже од бедрице ћорду,
У Арапе јуриш учинио,
Док доћера коња до чадора,
Седамнајест одсијече глава,
А све глава арапскијех ага,
А кад виђе црни Арапине,
Ђе Страхило љуте јаде гради,
И арапске одсијеца главе,
Троглав Арап на ноге скочио,
До кобиле хитро доскочио,
А потеже перна буздована,
Па сусрете Бановић Страхила,
Ухвати му за дизгин дорина,
Опколи га до триста Арапа,
За бијеле руке ухватише,
Из руке му сабљу измакоше,
Један држи, други удараше,
Буздованом у плећи јуначке,
Свезаше му и ноге и руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна љева крвца,
Свезаше га за танку јелику,
Све то гледа дијете Стеване,
А прољева сузе низ образе,
Ђе Арапи српску браћу газе.
Док ево ти Обилић Милоша,
Кад виђеше са планине виле,
Ђе с' Арапи Србе преварили,
Оборише сузе низ образе,
Па бијела расклопише крила,
Те Милошу на богаз падоше,
Под Милошем коња ухватише,
Те овако њему говорише:
»О Милоше, мио побратиме,
Све Арапи Србе повезаше,
И Страхила твога савезаше,
Свезаше му на плећима руке,
Турише га на велике муке,
И тебе ће, брате, преварити,
Ако наске нећеш послушати,
И твоје ће руке савезати,
Већ Милоше, мио побратиме,
Када брате, у Арапе уђеш,
А повадиш од бедрице ћорду,
Пак Арапе станеш ударати,
Добар ти је ждралин обронуо,
Не море ти коње прескакати,
Прескакати коње и јунаке, -
Ни растављат од коња јунаке,
Већ одјаши дебела ждралина,
Да ти коњу ногу извидамо,
Да ти бритку сабљу наоштримо,
Пак сијеци колико ти драго,
Арапи те преварити неће.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Милош свога одјаха ждралина,
А виле му коња извидаше,
Милошеву сабљу пооштрише,
Док је њему ждралин преронуо,
Стаде му се ждралин пропињати,
Стаде бритка сабља звекетати,
Из корица полијеће сама,
А Милош је притискује руком :
»Лако мало, моја бритка ћордо
Што си мени љуто ожедњела,
И јуначке крвце пожељела.
Данас ћу ти жеђу угасити,
Напојити Арапове крвце,
Да те, сабљо, не освоји жеђа.«
Стаде цика његова ждралина,
Све погледа уз тијесне кланце,
Уз тијесне кланце јадиковце,
Ђено млоге јадикују мајке,
А вели му војвода Милоше:
»Мој ждралине, моје десно крило,
Немој мени учинити криво,
Кад будемо на дугу пољану,
Немој мене издат на мејдану.«
Пак својега посједе ждралина,
А вели му нагоркиња вила:
»Мој Милоше, мио побратиме,
Кад доћераш коња на пољану,
До чадора троглав Арапина,
Код н>ег' има тридес'т чадорова,
А под њима до триста Арапа,
Не нагони коња у Арапе,
Већ позови троглав Арапина,
Нек ти Арап на мејдан изиђе,
Ако теби на мејдан изиђе,
Па његову посијечеш главу,
Ти ћеш друге лако похватати,
Похватати, па их повезати,
Погубити кад је теби драго.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Милош свога проћера ждралина,
Још му вила бесједити шћаше,
Ал' је Милош слушати не шћаше,
Већ оћера коња уз планину,
Док шћера на једну пољану,
Ђено сједи троглав Арапине,
А до њега до триста Арапа,
Када ждралин опази Арапе,
И арапске мрке бедевије,
Стаде му се ждралин пропињати,
А завика Обилић Милоше:
»Копиљане, троглав Арапине,
Зло си сио и вино попио,
Већ посједи мрку бедевију,
Изиди ми на мејдан јуначки,
Да јуначки мејдан дијелимо,
Да видимо ко је јунак бољи?«
Кад то виђе високи Стеване,
Када виђе свог зета Милоша,
Насмија се дијете Стеване,
Насмија се, сједе бесједити:
»Благо мени, до Бога милога!
Ево мени Срба рођенога,
Обилића рођеног јунака,
Кога 'но је одгојила мајка,
Ради славе и српског јунаштва.«
А вели му црни Арапине:
»Шта се смијеш, високи Стеване?
Кад ти будеш у мрачној тавници,
И Милош ће покрај тебе лећи,
Ал' ти ништа помоћ неће моћи!«
Пак завика троглав Арапине:
»На ноге се, моја ђецо драга!
Сусретите Обилић Милоша,
Сусретите, па га савежите,
До чадора мога доведите,
Немам о што крвавити ћорде.«
А кад зачу до триста Арапа,
Сви од земље на ноге скочише,
Од бедрице сабље повадише,
На Милоша јуриш учинише,
Дочека их Обилић Милоше,
Бритком сабљом у десници руци,
Све Арапе мушки дариваше,
А како их јадно дариваше,
На двије их поле престављаше,
По земљици крвцу прољеваше,
Љуто с'јече коње и јунаке,
А са коња обара јунаке,
И јуначке одсијеца главе,
Док је поље крви обојио,
Долине се крви напојише,
А брежине главам накитише.
Кад то виђе црни Арапине,
Како Милош одсијеца главе,
Препаде се троглав Арапине,
Пак посједе мрку бедевију,
А потеже паклену канџију,
Удара је с обадвије стране,
Куд је куца, све јој кожа пуца,
А црна је полијева крвца,
Пак побјеже гором и планином,
Могаше му Арап побјегнути,
Не виђе га Обилић Милоше,
Већ га виђе са планине вила,
Пак дозива свога побратима:
»Побратиме, Обилић Милоше,
Побјеже ти црни Арапине,
На срамоту и мени и теби.«
Кад то зачу Обилић Милоше,
Он погледа пољем широкијем,
Док угледа црна Арапина,
Пак потеже дизгин у ждралина,
Дохвати га оштром бакрачлијом,
А повади из чизме канџију,
На којој је дванајест шибала,
А на сваком пуце од пиринча,
Па га стаде ударати н>оме,
Куд га куца све му кожа пуца,
А црна га полијева крвца,
Кад полеће ждралин од мејдана,
Би ти реко и би се заклео,
Да је 'тица расклопила крила,
Не би ждрала коња достигнула,
Кад опази мрку бедевију,
Ђе му бјежи пољем широкијем,
Још се више ждралин помамио,
Ал' је брза мрка бедевија,
Брза му је, заклали је вуци !
Нити може ждралин примакнути,
Ни кобила даље одмакнути,
Гонише се два пуна са'ата,
Кад на трећи са'ат наступише,
Стаде добар ждралин примицати,
А кобила стаде узмицати,
Нек ти веле и бесједе људи,
Да у женску поспоришта нема,
Достиже је ждралин од мејдана,
Да виш' сада Обилић Милоша,
Он потеже сабљу заковану,
Те Арапа сабљом дохватио,
Брцимице, али смртимице,
Указа му мрке џигерице,
На двије га поле преставио,
Пак с' отален натраг повратио,
Пак прихвати високог Стевана,
И његово дванајест војвода,
Бијеле им опростио руке,
Одведе их Крушев-долу равном,
И са њима Бановић Страхила,
И одоше здраво и весело.
