Миленко и Благоје
| Миленко и Благоје (1831) Писац: Владислав Стојадиновић Чикош |
— Гле Благоја! Куд ти тежиш? Ваљда на орање?
Дај да ти плуг видим и на њему опрану. Гле! ни
Јарма честита немаш, какве су ти палице! Е, мој
Брајко! Заливено сребром код мене све, да је мило
Сваком ји гледати. Твоје спрам волова палице нису.
Волове добре имаш, нег’, штета, плуг ти је скрпљен.
Шта за јело носиш у торби, је л’ пшенични хлебац?
О чуда, проја! И јошт с’ усиљаваш при сувом комаду
Проје и шаки воде на таквој препеки сунца
Земљу, неорану кадгод, преврћати, — баш си без мозга!
Ја ни слуге не шиљем на поље са мршавим ручком.
— Лако је теби, Миленко! — смејући се Благоје гро’том, —
Плугом се дичити, — рече; је од оца ти ост’о.
Сам да си текао, не би ни голе палице твог за
Века имао. Плуг ми се ако поквари, удешам
Сам; а ти ни оритка држати, ручице нит’ знаш.
Хајд’ нек’ ти ору слуге, — они ти ору за плату.
Туђин никад није радио својски, и жећеш, Миленко,
Кукољ и апту; храни ји само и пој, да не трпе
Глада и жеђи код тебе; ти ћеш скоро поред њих.
Проја ми пада на зној и вода слађа, Миленко,
Нег’ твоје теби посластице страним са вином. У срећи
Не понеси се! Наплотак један из блата, у блато други.
Доста је. Дуг да не будем: Све је Миленку
Благоје редом погодио: хлеба проси од слугу.
1831.
Извор уреди
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 198.
|