Мејрима/36

ЧИН ПЕТИ

ПОЈАВА VIII

ПОЈАВА VIII

Мејрима сама

МЕЈРИМА:
Још те нема! Живане, шта чекаш?
Јох! Чекати ја не могу више;
Или ће ми срце скоро пући,
Или ми се помутити памет.
Какве ли су ово страшне муке!
Мајко, мајко моја, боље бјеше
Да ме н’јеси ни родила никад. —
А да дође? Да сад овђе чујем
Вику људи и пушака праску!
На ту мисао пробија ме језа;
Отац ми је међу сватовима,
Не би л’ и он до њих погинуо?
Ох, мој отац! Добри, мили отац!
У хајдуке ја бих усрнула
И мојим га заштитила груд’ма;
Не, не би ми оца погубили,
А да прије не погубе мене.
Шта то зуји?.. Пуст вјетарац! Ноћас
Много ли ме пута преварио!
На шум сваки, ето га, помислим,
Те ми срце одскочи у прс’ма. —
А могу ли и још надат’ му се?
Не доиста, већ ми наде нема.
Чега с’ бојах то се догодило:
У засједи чек’о више дана,
Па видјевши да нас нема, пош’о. —
Хо!... А да ме није преварио?
Кад се наш’о изван опасности
Да ме није мрском Осман бегу
Оставио навлаш у наручју?
Црна мисао, долазиш м’ из пакла.
Би ли, Боже, ти то допустио?
Не би ли га ти проклео, Боже,
Својим страшним, најжешћим проклетством?
(Спушта се на постељу.)
Смождена сам... пуцају тјемена.
Хо! Не могу ни мараму ову
Да на прс'ма трпим... Доље с мене.
(Чује се пушка.)
Нијесам се сада преварила,
Пушка пуче... и друга... и трећа!
(Устаје нагло и шири руке.)
Боже вјечни, хвала ти, ох хвала!..
Вај! Опет се преварих; тај пуцањ
Сватовски је поздрав младожењи.
Свршује се дакле гозба!.. Са њом
Гаси ми се зрак посљедњи наде,
С њом посљедњи мој тренутак куца.
Што би Живан сад дошао амо,
То видјећу ући црног бега. —
Јест, приступа неко полагано
К мом шатору... Он је... С ким шапуће?
Ах! Већ немам куда... Он долази.
Не, у мене ни дирнути нећеш,
Уз мртво ћеш т’јело почивати.
Ој отрове, ти другима грозан,
Али мени више свега сладак,
Смртно дјелуј и спор ми не буди.
(Испија отров па баца стакленце.)
На, скрши се као и мој живот...
Ох проклетство на св’јет и на љубав! —
Зној потече, хладан зној,.. ал’ ништа,
Све су муке овим довршене.
Сад нек дође Осман и ко хоће...
Ја Живану дату р’јеч одржах.
(Сједа на постељу.)

Референце

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.