Мејрима/15
| ◄ ПОЈАВА VIII | ПОЈАВА I | ПОЈАВА II ► |
ЧИН ТРЕЋИ
ПОЈАВА I
ХАСАН:
Шта је ово те сви замукнусмо
Као да су
Оловом нам уста заливена?
РУСТАН:
А није ли добро и овако?
Не прекидај дивно мудровање.
ФЕИЗ:
Ја се само за нас момке бојим
Од мишљења да не пос'једимо.
ЋАМИЛ:
ТОГ бојаза мог’о би вас лако
Ослободит’ везир у Травнику.
Ко још виђе да је пос’једила
Одсјечена за младости глава?
ФЕИЗ:
Охо, беже, крупна ти је шала.
Још везиру не сковаше сабљу
Којом наше да сијече главе;
А дина ми, да је и сковаше
Њему би се, како мислим, беже,
Преломила преко нашег врата.
ЋАМИЛ:
Ја познавах к’о што вас познајем
Некадашње баше сарајевске.
У њих нешто врат подебљи бјеше,
Па га сабља Авдурман-везира
Пресијече као кокошкама.
Један од њих, то лијепо памтим,
Феиз-беже, твој ј’ имењак био;
Зла је слутња код имена једног
Да не буде једна и судбина.
ФЕИЗ:
Инако би слутио по томе:
Имењак би мог’о имењака
Да освети.
Више нема некадашњих баша
Да на вјеру везирову иду
Остављати у Травнику главу.
Но ако је што везиру до нас,
Сам ће доћи да нас овђе тражи,
Д ми ћемо људски дочекат’ га.
РУСТАН:
Сад би њему мало тешко било
Мучити се амо у походе;
С много страна у госте га зову,
И диван му зготовише објед.
Добро рекох што ту прије рекох,
Своје масло сам ће покусати.
ХАСАН:
Махнимо се свију лакрдија,
Те упад’мо право у бесједу
За коју се овђе сакуписмо.
Нови ферман узмутио земљу,
На ножима неђе га разн’јеше,
А ногама неђе погазише,
Свуд проклеше, ниђе не примише.
Глас је таки; шта ћемо ми овђе?
РУСТАН:
Када поче зашто и не свршиш?
Посавина, Стари Влах, Подриње,
Сва Крајина и Херцеговина
Спремају се удрит’ на везира.
Овај, веле, сву је око себе
Сакупио своју малу војску,
Те к’о мачак псима опкољени
Из Травника накострешен пуше.
ЋАМИЛ:
Тако веле, ну је ли све тако?
РУСТАН:
Ми смо скоро у средини Босне;
Кад зауји рат унаоколо
Хоћемо' ли спавати к’о глухи,
Ил’ се браћи одазвати? Каж’те.
ДУРАТ:
Тако штогод и не питај, беже.
Не рече ли да смо у средини?
Свеђ сриједу грли околина,
И куд хоће заноси је собом.
Кад вјетрови са свих страна духну,
Па у један савију се вртеж
Све односе што је међу њима.
Сад нам није договарати се
Је ли нам се лаћати оружја,
Но колико дићи нам је људи,
Ђе и када сви се сакупити,
И на чело кога поставити.
РУСТАН:
Ја ћу дати четирсто момака.
ХАСАН:
А ја двјеста, јер не могу више.
ФЕИЗ:
Ја толико колико вас оба.
ДУРАТ:
Ту већ има тисућа и двјеста;
Тисућу ћу другу допунити.
Ви остали још додајте двије,
Да четири тисуће пушака
Свега буде из Височког поља.
ОСТАЛИ:
Пристајемо.
ДУРАТ:
Буде ли до нужде
Још толико, валах, дати ћемо.
До три дана, а до пет најдаље
Нек се војска слегне у Високо.
Онда ћемо бирати и вођу.
ХАСАН:
Дотле ће се вратити и људи
Да извјесно кажу нам шта бива
У Травнику и по ц’јелој земљи.
ЋАМИЛ:
Али-пашо, кога си се јада
Укочио тако на дивану?
Да из уста димова не пушташ,
И очима често не сијеваш
Мислио бих да си од камена.
АЛИ-ПАША:
Нешто гледам ово мрко небо
Муњавином како је набрекло,
Ал’ у црним облацима тихо
Јоште шуте успаване муње;
Баш лијепо док се не пробуде.
Зло је сл’јепцу, само једно добро,
Што никакве погибе не види;
Док весело уз гусле поп’јева
Душман пушком на срце му циља,
Пушка плане, а сл’јеп појућ’ пане.
ХАСАН:
Ну! Падосмо опет у витије
Да хватамо мушице по мраку.
Окани се твојих прича, пашо,
И што мислиш једном нам изјави.
АЛИ-ПАША:
Изјавићу ако је ту кога
Да ме чује и да разумије.
На везира ви се опремате!
Ну шта да се трудите до њега
Кад и дома имаћете посла?
ДУРАТ:
Би ли везир на нас ударио?
Биће јунак, ако то учини.
АЛИ-ПАША:
У Травнику одвећ му је л’јепо
Да би хтио мир кварити себи;
Он ће само намигнут’ на рају,
А раја ће по свим нахијама
На миг његов устати за тренут.
ХАСАН:
Њу дизати? Пророка ти, шути,
Није дотле везир полудио.
АЛИ-ПАША:
То бит’ може прије него мислиш,
Могли бисмо данас замркнути,
А да сутра и не осванемо.
ХАСАН:
Ил’ се шалиш и хоћеш да плашиш,
Ил’ доиста има шта у ствари?
АЛИ-ПАША:
Овђе сам вам рекао већ једном
Да се раја нешто чудно креће;
Од онда сам све мотрио на њу
Би л’ јој каква ухватио трага.
Мало дознах, ну колико треба
Да будемо дан, ноћ, на опрезу.
Потајно је раја оружана,
Ал' од кога, то још добро не знам,
Већ све мислим од кога би била
Ако није од самог везира.
ХАСАН:
А на буну да је не подтиче
Та Хрватска, ил’ Србија б’јесна?
АЛИ-ПАША:
И то сумњах, ну дознадох опет
Да одлази многи кнез везиру,
А кнезима везирови људи.
Сав тај мутеж у Травнику кључа.
ДУРАТ:
Је ли тако? Валах, нека буде;
А ми рају брже претецимо,
Покољимо и младо и старо,
Да већ нема везир с ким да пр’јети,
Ни за кога да цар хате пише.
ЋАМИЛ:
Јеси ли се, беже, помамио?
Кад на путу рис те гладаи чека
На риса ћеш поћи да удариш?
АЛИ-ПАША:
Не могу се доста начудити
Какве ту нам бесмислице збија!
Њему свеје до Стамбола равно.
Бре, ласно је бубати којешта,
И пушећи тихо на дивану
Изрицати да с'јечемо рају.
Али ево муке и невоље,
Раја више сјећи се не пушта,
Него гледа да нас исијече;
А ми смо јој за доручак само.
Па још сада кад је везир нуди,
Кад јој може призвати у помоћ
И Латине чак из Арнаута
Раја, богме, надалеко смрди.
Ви смјерате да из свих нахија
Саберете у гомилу војску;
Да вас само на том послу видим.
Сва је Босна горам’ преплетена,
А све горе хајдуцима врве,
И сви кланци њима у рукама;
Тим нахија свака одсјечена,
И у свакој затворени Турци
Са заклетим својим душманима.
Ето, браћо, како ствари стоје.
ФЕИЗ:
Ваљда неће све ни тако бити.
АЛИ-ПАША:
УЗМИ, беже, сто до двјеста људи;
Ако с њима прођеш преко Зв'језде,
Дубоштице, или Набожића,
Поклањам ти два товара блага.
ФЕИЗ:
Алаха ми? Ако је све тако
Ђавољи би то посао био.
ДУРАТ:
Пос’о тежи него што мишљасмо,
Ал' не такав да нам страха зада.
АЛИ-ПАША:
И још знајте, сви бегови главни
У Крајини остаће на миру.
ДУРАТ:
Ко то вели?
АЛИ-ПАША:
Ја вам за то јемчим.
ХАСАН:
Да, задоби Бишћанина кћерком.
АЛИ-ПАША:
Па и писма ево из Мостара:
Херцеговац устајат’ не мисли.
РУСТАН:
Закл’о бих се, дина ми, од муке.
ХАСАН:
Које јаде да радимо сада?
АЛИ-ПАША:
Све да ђегод и устану наши,
Ми мирујмо овђе; са Власима
Поступајмо блаже но икада,
А везиру брже поручимо
Да падишин ферман поштујемо.
Лако ћемо кашње израдити
Другим бољим да га зам'јенимо.
Тако само по памети мојој
Овај олуј мимоић’ нас може.
ФЕИЗ:
Кад бисмо те баш и послушали
А везир би рају ипак диг’о,
Шта би онда ти радио, пашо?
АЛИ-ПАША:
Већ ако је нама у Стамболу
Свакојако пропаст нам'јењена,
Тад ја први истргнућу сабљу,
И водит’ вас на смрт ил’ одбрану.
Ну све дотле покоран сам цару.
ДУРАТ:
Ви шурујте с рајом и с везиром,
Ја вам о том не окаљах образ.
У кулу се волим затворити,
И својом је потпалити руком
Но да стидно поклекнем пред њима.
РУСТАН:
И ја тако, Дурат беже, велим;
Боље мртав но понижен рајом.
(Сви устају да пођу за Дуратом.)
АЛИ-ПАША:
Ви радите како вам је драго,
А ја ћу вам изјавити једно:
Ко год почне прикупљати чете,
Ил’ ма како нападат’ на рају,
Ја ћу главом устати на тога,
И са земљом сравнити му дворе.
Сад идите.
ДУРАТ:
Лакше, Али-пашо,
С пр’јетњама си одвећ ускорио;
Не знам кому боље доликују.
Што ти нама само пр’јетиш, гледај
Да на теби ми не извршимо.
(Одлази са друштвом.)
ЋАМИЛ:
На ријеч’ма још су доста смјели,
Али бојаз продр’о им у срце.
Хасан, Феиз већ се колебају;
Нема ништа од отпора њиног.
АЛИ-ПАША:
Ја ћу ипак поновити налог
По селима нахије ми ц’јеле
Да с Власима свуд мирују Турци,
И у чете никому не иду.
Само кад би топ с куле ми пук’о
Нек дотрче амо под оружјем.
Ну најприје имам други пос’о
Да изведем. Ти познајеш Новка...
ЋАМИЛ:
Познајем га добро.
АЛИ-ПАША:
И знаш да је
Важан човјек међу хришћанима.
Данас жени сина. Би ли хтио
Да до њега пођеш с неком мојом
Поруџбином?
ЋАМИЛ:
На све Влахе мрзим,
Али кад ти желиш, драге воље.
АЛИ-ПАША:
ПО мрзости никад се не владај,
Но по здравом уму. Ходи са мном.
(Отиду.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|