Мене, текел, фарес
Сваке ведре ноћи ја те видим, Граде,
Чујем ти хероје што богове славе,
Док им вино кваси коврчасте браде
И док Седмоспратни Храм буктиње плаве.
Видим просут бисер, крзна из Картаге,
И расуто вино и сажегле нарде,
Видим где се тегле твоје жене наге,
Док оргије звоне кô јек алебарде.
О, како те ноћи, с пуно славе горде,
Трошио се живот у постељи смрти,
Док пред капијама урлале су хорде,
И рзали вранци и вриштали хрти!
Још си вечан, Граде, разваљен и труо!
Један зрео живот пун греха и сунца,
Како пева химну, те си ноћи чуо,
И с урликом пада са свога врхунца.
Сваке ноћи слушам: Твоје трубе треште,
На узбуну зове крик напуклих звона.
— И врх мојих врата страшна слова блеште,
Али нема ноћи пјаног Бабилона.
1911
