Викизворник

Меморандум Народног одбора (1942)

Његовој екселенцији Адолфу Хитлеру

Фиреру немачког народа

Берлин

Фиреру наш!

У Берлину, главном граду великог немачког Рајха, налазе се многи вођи исламског народа са Истока, који су дошли к Вама у име својих народа, да од Вас потраже заштиту и помоћ, да им помогнете у њиховој борби против омрзнутих Енглеза и енглеског јарма под којим живе.

Положај ових делегата и емиграната и њихова настојања су јасно и једноставна: они траже своју слободу, али њихова слобода је рушење енглеске империје, против које се бори и немачки народа под Вашим руководством. Логично је да Ваша помоћ неће бити ускраћена овим исламским народима, али је овај наш меморандум и молба коју Вам шаљемо, деликатне природе и на први поглед изгледа и компликован, јер долази од нас Босанаца, наиме муслимана из Босне и Херцеговине. Ова земља се налази у оквирима једне државе која је настала Вашом вољом и Вашим пристанком. Али, ако се ствар до краја разјасни и подупре необоривим аргументима, биће наша ствар и наша молба исто тако јасни и логично, и обострано корисни, као ствар других делегата исламског Истока, који су дошли к Вама да помоћ затраже.

Постоје многи разлози који оправдавају овај наш корак, за који су убеђени да ће наићи и на Ваше разумевање и одговарајућу пажњу, премда имате и других великих брига и напора у борби за велики ствар немачког народа и читаве Европе.

Нико, ниједна етничка група, ниједно племе, а исто тако ниједан народа у читав Европи није са више привржености осетио и разумео Ваш гигантски покрет за устављање новог реда у Европи, као ми Босанци, муслимани Босне. Ми смо у начелима националсоцијализма, Вашег покрета, осетили да он једини доноси правду, ред и мир у Европи, која је затрована и упропашћена демократизмом. Са великом пажњом пратили смо Ваше напоре у међународном политичком животу. Када сте били присиљени да извучете мач и да се оружаним снагама борите за остварење својих идеала, наш народ се молио по кућама и мошејама, преклињући свемогућег бога да подари победу славој и храброј војсци под Вашом командом.

Све те наше искрене симпатије и осећања за националсоцијализам, за немачки народа, који је преузео на себе борбу против јеврејства, слободног зидарства, бољшевизма, израбљивача, Енглеза, нису биле за време бивше Југославије непознате. Због тога су нас Јевреји и српски новинари прогласили петоколонашима и чинили су нам многе потешкоће.

Када је 27. марта 1941. генерал Симовић, заведен вештом јеврејском и енглеском пропагандом, а под притиском српских шовинистичких елемената и фанатичког православног свештенства, извео познати пуч у Београду, погазио је тиме одредбе пакта о ненападању који је управио био склопљен између Немачке и бивше Југославије. Свакоме је било јасно, Вођо наш, да ћете учинити оно што сте и учинили: да војском заштитите част и интересе немачког народа и тиме онемогућите паклене планове непријатеља.

Пораз и крај Југославије били су за нас јасна ствар. Ми смо знали да она неће више постојати од тренутка када је генерал Симовић спровео лудачки подухват. У томе се никако нисмо варали, чак ни онда када је нестала са географске карте. Али, каснији развој догађаја у овом подручју, нарочито у Босни, био је против свих наших нада и очекивања. Ми смо се надали и мислили да ће наше области, наша Босне и Херцеговина, бити окупирана од немачких оружаних снага и остати под немачком војном управом која ће донети мир и ред, а да ће нас, најпоштенији елеменат, нас босанске и херцеговачке муслимане, позвати да сарађујемо у управи. Међутим, догодило се сасвим другачије. Ми Босанци, уместо да нам је дата слобода и да нам буде боље, трпимо напротив ужасе. Нас ударају на муке, кољу људе, децу, старце и старице, силују наше сестре и кћери, пале наше куће, пљачкају нашу покретну и непокретну имовину, једном речју казано, доживљавамо и преживљавали смо ужасну трагедију. Довољно је да кажемо да је у само два града, Фочи и Горажду, на два моста на Дрини, заклано око 6 000 муслимана и бачено у хладну и крваву Дрину. Наше укупне жртве у Босни и Херцеговини износе до сад око 150 000 душа.

Нас двоструко боли ова трагедија. Прво, јер нисмо заслужили да доживимо овакву ужасну судбину у време када је наша вољена немачка војска дошла у нашу земљу, нашу Босну. Друго, јер смо уверени да немачка војска није за то крива, јер немогуће је да су Њемачкој није ништа знало о нашем држању, нашој љубави и нашим симпатијама за Ваш народ, а елеменат који Вам је пријатељски наклоњен, не може бити уништаван. Кривицу за то сносе извесне прилике и околности на који ми указујемо, са молбом упућеном Вама, Фиреру наш, да се исправе те грешке које имају тешке последице и побољшају прилике. Узроци који су код нас довели до тог нежељеног развоја ситуације, следећи су:

Када је генерал Симовић својим пучем раскинуо склопљени уговор између Вас и Југославије, били сте присиљени да брзим деловањем онемогућите непријатељске планове. Одлучили сте се да поседнете Југославију оружаним снагама. Том приликом, поред војних планова, био је логична последица и план за поделу Југославије. Према томе плану, народи који су Вам пријатељски наклоњени и са којима сте у савезу, требало је да добију области на које имају историјска права, или су на њих полагала аспирације. Бугари су добили свој део, исто тако Мађари, а Италијани су добили своју зону. Премда су легитимни представници хрватског народа сарађивали у пучу генерала Симовића, а са њим и одлетели за Енглеску, Ви сте, Фиреру, били пуни великодушности, па сте добар део југословенске територије резервисали за хрватску државу. Тај поступак је у духу Ваших речи да се не борите против народа, већ против њихових лоших влада и политичара, који су ове народе одвели на стрампутицу.

Сасвим је логично да је требало наћи погодну личност, којој се морала поверити организација и управа успостављене хрватске државе. Избор је пао на др Анту Павелића. Заиста, у томе тренутку, он је био најпогоднији и најпозванији човек, коме се могао поверити једна тако обиман задатак. Провео је већ више од 10 година у емиграцији и борио се да Хрватска добије слободу. Ви сте позвали др Павелића, који је у то време боравио у Италији, и поверили сте му високу мисију да организује хрватску државу, да успостави ред и мир, тако да се ова држава може укључити у ред осталих савезничких земаља, како би могла припомоћи гигантској борби против непријатеља у војном, индустријском и привредном погледу.

Господин др Анте Павелић се прихватио тог задатка, али, нажалост, морамо отворено нагласити, а то потврђују и чињенице, није успео да га обави. Не желимо да дајемо суд о томе — историја ће о сваком државнику изрећи своје мишљење, (казати своју реч), — ако је др Павелић био Ваш искрен сарадник, зашто му, упркос томе, није то пошло за руком. Или, можда није успео због своје неспособности или других разлога, или је можда ипак био неискрен. При свему томе, морамо да опишемо стварне погрешке које је др Павелић учинио и за које је одговоран, као и разлоге његовог неуспеха, за које није одговоран.

Прва погрешка коју је др Павелић учинио — а морао је знати да ће она имати штетне последице, јер су му прилике у Босни биле познате — била је што је ту земљу на силу укључио у оквире хрватске државе. Он је знао историјско право Босне на своју издвојеност, он је знао менталитет и стремљења босанско-херцеговачког становништва. Он је знао да су се српски политичари и државници најчешће ломили на босанским питањима. Павелић се, поред тога, није задовољио само тиме што је успео да укључи Босну у хрватску државу, него је увео и једа тако нечувено крути централизам, какав ни најшовинистичкији српски политичари нису никад покушали да уведу.

Један од основних разлога Павелићевог неуспеха састојао се у томе што је био веома слаб према наступајућој црној интернационали. Католичко свештенство се од првих дан оснивања хрватске државе, тј. од како је Павелић преузео власт, утрпало у све државне послове и у стварности управља читавом политиком у овој држави. Што је најгоре, Павелић је у самом почетку предао власт у Босни, најосетљивијој области не само у хрватској држави, већ на читавом Балкану, изразито клерикалном католичком свештенику Божидару Брало, кога је именовао својим поверљивим човеком (повереником) за Босну.

Босански муслимани су с неодобравањем примили вест да ће Босна и Херцеговина бити укључена у оквире хрватске државе, а када је уз то нетрпељиви свештеник био именован првим повереником Поглавника, одмах су знали да у овом земљи неће, нити може владати срећа и мир.

Опште је познато, а вама, Фиреру, понајбоље, какав је велик непријатељ Вашим идеалима црна интернационала. Ова моћна организација бори се тајно и отворено против Ваших идеја и Вашег програма и знатно је допринела хаосу и неуспесима у овој држави. Поменути свештеник Божидар Брало, први повереник Павелића за Босну, почео је одмах да омета саме по себи нормалне токове развоја у Босни.

Он је изиграо Ваше намере и одредбе по питању Јевреја и почео је одмах да бројне Јевреје у Босни, нарочито у Сарајеву, гдје их има веома много и веома богатих, прима у католичку цркву. Тиме је покушао да их заштити од онога до чега је, након победе и освајања ове земље, морало доћи.

За веома кратко време свештеник Брало је у Сарајеву примио у католичку цркву 3 800 Јевреја. Када су ови осетили да су заштићени, започели су поново своју издајничку работу. Започели су да организују четничке и устаничке банде и да их материјално издашно потпомажу. Бог зна докле би ови новопечени католици Брала доспели својом штетном и издајничком делатношћу, штићени као чланови римо-католичке цркве, да их хрватске власти нису најзад, на енергично тражење немачких оружаних снага, упутили у концентрациони логор.

Када је проблем Јевреје код нас коначно решен, оборио се црни клер на православне Србе. Клерикални министри хрватске државе у Загребу, као др Миле Будак, др Пук и, најзад, др Виктор Гутић, политички повереник за босанску Крајину, започели су на великим јавним скуповима да држе хушкачке говоре против Срба. Последње поменути (др Гутић) одржао је на великом скупу у Санском Мосту у мају 1941. говор у коме је дословно рекао: „Убијајте Србе где год их нађете. За то вам дајем свог благослов. Ја и наш Поглавник, др Павелић.” После таквих духовних припрема започео је са делима, и то на један особито подмукао начин, својствен, уистину, само клерикалцима. а би једним ударцем постигао два циља, наиме да би уништио нас муслимане у Босни и Херцеговини, као и православне Србе, послато је из Загреба неколико усташких батаљона, који су носили наше капе (фес) са наређењем да где год стигну, кољу и убијају Србе, а да се за време тих покоља међусобно зову муслиманским именима. Овај паклени план имао је за циљ да прикаже како муслимани кољу и убијају Србе.

Ова масовна убиства Срба имала су за последицу да су они, хтели то или не хтели, морали да беже у шуму, услед чега је онда дошло до устанка. Овај злочин имао је лоше последице и у суседној Србији, јер је део Срба који су тамо побегли, алармирао јавно мнење због проливања крви у Босни, Херцеговини, Лики и Срему. Српски народ у Србији, узрујан овом вешћу о том проливању крви, почео је одмах да формира јединице организације „Освета”. Тако је дошло до тога да јединице ове организације дођу у Босну и почну да убијају и пљачкају муслиманско становништво у граничним областима, које је било ненаоружано, јер је, сходно наређењу, предало немачким ослободилачким трупама сво оружје, па чак и ловачке пушке.

Ови злочини, чији су иницијатори хрватски клерикални политичари нису само грех и ударац моралу човечанства, већ су имали и за последицу да част витешке немачке војске буде умрљана, јер су њихови подмукли људи у потаји ствар тако представљали, као да раде у сагласности и по наређењима немачке политике. А када је избио рат са Совјетским Русијом, комунисти су искористили потешкоће. Тако је дошло до општег хаоса, тако су српски устаници, руковођени неоправданом мржњом и осветом према муслиманима, пошли заједно са комунистима против нас, јер смо сви били пријатељски наклоњени Немцима. Имали смо огромне жртве у крви, око 150 000 душа, и непроценљиве губитке у имовини.

Док су нас тако српски четници и комунисти убијали по забаченим јазбинама и шумама, црни клер у градовима нас је уништавао на други начин. Прогласио нас је комунистима и почео масовно да хапси, нарочито муслиманску омладину. У затворима су се чули крици када су бездушни црни агенти нашу недужну браћу и децу шибали и злостављали и полумртве их одводили у концентрациони логор.

Ова црна мафија, која диригује у највишој хрватској управи, прогласила је нас Босанце комунистима, нас, који смо тако често своју љубав и верност према Вама и Вашој великој идеји показивали и за време Југославије и после њеног слома. Први добровољци из хрватске државе, били су сви одреда Босанци-муслимани. Осим тих добровољаца за источни фронт, похитали су муслимани и муслиманке на ред у Немачку и на тај начин показали своје поверење и љубав према немачком народу. Нису само Вама Фиреру и Вашој политици нанете штете овом лошом владавином у хрватској држави, већ су и Вашој храброј војсци нанети осетљиви ударци. Данас у Хрватској, а нарочито у Босни, свакодневно од руку устаника падају храбри немачки војници. Да се није починила та грешка и у Хрватску, а нарочито у Босну, увео тај неподношљиви и безумни режим, устанак Срба можда не би изостао, али он би у сваком случају био малих размера и се незнатним последицама.

Да се Босном поступало онако како смо ми очекивали, да су муслимани били организовани и наоружани под руководством немачких оружаних снага и да су били позвани да сарађују у управи, не би у Босни дошло до свега тога.

Др Павелић је знао да хрватска држава нема права на Босну, он се ослањао само на католички клер и оне муслиманске политичаре, који се ни у ком погледу нису уистину могли ослонити на народ. Ти исти су за време Југославије били противници стварних осећања и стремљења муслиманског становништва у Босни. А та стремљења су, као што смо већ нагласили, била за Вас и Вашу политику.

Са свих страна, не бирајући средства, Ваши и наши непријатељи желе да нас, босанске муслимане, прикажу као деструктиван елемент и комунисте да би нас на тај начин дисквалификовали и учинили мрским немачком народу, који подноси толике жртве и напоре у борби против бољшевизма. Ми срдито одбијамо подметања наших непријатеља — о наводном комунизму у нашим редовима.

Наше учење, наш ислам, искључује такву идеју. Те гласине је протурио наш заједнички непријатељ, црни клер, да би имао оправдање за наше уништење. У нашем народу нема ни промил комуниста. Само незнатан број младе интелигенције био је у школама, за време Југославије, заражен тим идејама, јер се у то време та идеја плански пропагирала међу студентском омладином. Тиме је, међутим, ова заведена омладина аутоматски отпала од наше вере, јер ислам и бољшевизам, како смо већ нагласили, искључују један другог.

Та неискреност и дволичност званичне хрватске политике, инаугурисана од оснивања хрватске државе, испољила се према сваком од њених функционера. Као што су нас одмах огласили цвећем хрватског народа, тако су сваком од својих функционера, ако је био значајан, давали титулу хрватског витеза чим би дошао у Хрватску. Према овом рецепту називају нас, када се обраћају нама, цвећем, а када се обраћају Немацима, називају нас комунистима. Али, ми у ствари немамо комунисте, већ огроман број очајника, од којих је један број једини излаз видео у томе да оде у шуму. Уколико те ненормалне прилике дуже још потрају, треба се бојати да ће сви муслимани отићи у шуму, јер наш народ види да су се Срби на тај начин спасли.

Велик је грех Фиреру да се то догодило, и то у овом народу који је Вама и немачком народу тако веран и привржен. Изгледа да је све то једна обична политичка рачуница, али ми напротив, ми босански муслимани, нисмо Вама и немачком народу никако одани због неке тренутне политичке рачунице или интересе. Премда живимо у овој земљи где постоји већина словенског живља, премда говоримо босанским језиком који је сличан српско-хрватском, ми отворено изјављујемо да по раси и крви нисмо Словени, већ да смо готског порекла, што доказују многи знаци и историјске чињенице. Када се историјски, психолошки и антрополошки истражује наш елемент, види се јасна истина горњег тврђења.

Ми Бошњаци као Готи, тј. као германско племе под именом „Босни”, дошли смо у 3. веку са севера на Балкан у тадашњу римску провинцију Илирију. У 6. веку за време владавине Теодорикса краља источних Гота, чијој држави је припадала и Илирија, као готска гранична провинција, која је на истоку допирала до Дрине, изменили смо стари римски назив за нашу земљу, народним именом „Босна”, у старом наречју „Босен”, што је значило „добар човек”. Супротно, „бијесан”, значи „лош човек”. Пошто је наша земља била надалеко позната по лепим пределима, дали смо новој домовини име Босна, у намери да је означимо као добру и лепу земљу. Збго тога смо и главној реци у земљи дали име Босна.

У 6. веку дошли су Словени у нашу земљу под именом Срба и Хрвата. Наши преци, као Готи, узели су их за радника на својим поседима, јер су тада били уплетени у ужасне борбе са царем Источног римског царства, Јустинијаном. Разлике у духовним и антрополошким особинама између нас Бошњака с једне стране и словенских племена, дакле Срба и Хрвата с друге стране, одржале су се до данас. 90% Бошњака имају танку плаву косу, плаве очи и светлу боју коже, а 80% Срба и Хрвата дебелу црну косу, црне очи и тамну боју коже. Бошњаци су познати као људи отвореног карактера, а Словени су понизни, о чему код нас у народу постоје многе анегдоте. Срби су одмах по доласку на Балкан прихватили источно хришћанство, Хрвати римо-католичко, док су Бошњаци остали чврсто при својој готској, аријској вери, према којој Исус није бог, већ само божанско биће, али најсавршеније. Ову веру, под народним именом богумила, што значи вере богу миле, задржали су до доласка Турака у 1463. години. Онда су сви одједном примили исламску веру, јер су ислам, као и наша богумилска вера у длаку исти по верским начелима, тј. у односу на божанство — да је бог свемогућа невидљива сила, а Исус његов пророк. Они су остали упорни при томе да задрже кукасти крст, који су као Готи донели у Илирију, односно Босну и своје грбове украшавали тим знаком да би нагласили разлику између себе и досељених Словена, Срба и Хрвата (види приложене фотографије 1, 2 и 3). Након прихвата ислама они су као муслимани, премда ислам не трпи никакве друге ознаке осим исламских на надгробним споменицима, задржали тај знак на појединим од њих. Кукасти крст се веома често среће на босанским народним везовима и ткању. У Србији и Хрватској нема нигде трага кукастом крсту.

Један од главних разлога за прелазак на ислам, поред горе поменутих истих основних начела вероисповести, био је што је источно-римска црква, Срба и западно-римска црква, Хрвата и Мађара, водила против наше државе крсташке ратове због тога што смо наводно неверници. Томе напротив, од упада цара Јустинијана у нашу готску државу па до оснивања наше босанске бановине и каснијег краљевства, богумилска вера је државно била призната.

Дошло је до тешких борби. У тим борбама они су откидали делове нашег краљевства и присаједињавали их једном или другом хришћанском веровању. У нашим најтежим часовима, када је ситуација изгледала безизгледна, указала се на Истоку звезда спасења у исламској, турској царевини. Из тих разлога су Бошњаци прихватили Турке као спасиоце. Пошто су одмах до доласка Турци дали Бошњацима пуну аутономију у земљи, то су се и трупе борбених Бошњака, као муслимани, борили раме уз раме с Турцима против њихових непријатељима, Хрвата и Мађара и прикључили њихове земље турском царству. Турски султани су брзо спознали ратничке особине Бошњака и њихову способност за управљање. Тако су нам указали највеће почасти када су нашим племићима давали царске кћери за жене (сину Херцога Стефана Мустафе, Мехмед-паши Соколовићу, Мухамед-паши, Ибрахим-паши итд.) и именовали их великим везирима (првима у царевини). Кроз читав 15. и 16. век управљају Бошњаци европском Турском од Стамбола до Будимпеште. Босански језик је као једини, поред турског, био проглашен државним језиком.

Исто тако тешко и безизгледно као наше стање у последњим годинама босанског царства у 15. веку, због чега смо и очекивали једини спас од Турака у нашли га у њима, било је тако безизгледно и наше стање за време преврата у години 1918., када је Версајским уговором била створена Југославија.

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године, Босна је предата Аустрији. Против окупације пружили смо отпор из бојазни што је дошло апостолско царство, које је са круном Светог Стефана, тј. са Мађарима и Хрватима било повезано, који су, као папини представници, што је већ поменуто, водили у средњем веку крсташке ратове против нас. При свему томе Аустрија је нашла срећан излаз и од Босне начинили „corpus separatum” (засебно тело) и за време 40-то годишње управе није нас присиљавала на хришћанство, већ нам, напротив, дала пуну слободу вероисповести, а делимично и политичку аутономију. Из тих разлога је наше политичко држање постало за кратко време пријатељско и лојално. Када су Немачка, Аустрија и Турска 1914. године ушле у светски рат као савезници, босански пукови су на бојиштима били међу најбољима. Босански народ је у овој борби једнодушно помагао, свим средствима и без икакве пропаганде. Тиме нам је била пружена прилика да Аустрији покажемо своју захвалност за часно држање у току 40 година окупације. Са Немачком нас је везивало крвно сродство, са Турском вера и историја. Будућност нам је изгледала красна и завидна: да ћемо ми као муслимани, нашој браћи по крви, Немцима, бити мост и веза од запада до исламског Истока са 300 милиона муслимана. Ипак, усред тих дивних изгледа, још за време рата, почели су Словени — Срби и Хрвати — подстакнути својом браћом по крви, Чесима, и једном новом идејом, уједињења два словенска народа у једну југословенску државу — да одлазе у шуме и стварају организацију названу „зелени кадар”. Због храброг и верног држања муслимана, разбуктала се поново стара словенска мржња против нас, па су почели, и једни као и други, да нас ћутке убијају. Након тога дошло је до слома и преврата. Први акт југословенске владе била је конфискација 95% наше земљишног поседа, који се непрекидно налазио у нашим рукама откако смо у 3. веку дошли у Илирију под именом Готи. Поред одузимања наше имовине, доживели смо ужасна понижења и неправде. У свакој прилици називали су наш „шуцкорима”, „црно-жутима” итд.

Отета имовина, како смо већ горе напоменули, представљала је вредност од 15 милијарди. Дали су нам одштету у висини од 1/2 милијарде динара и то у државним папирима код којих је курс вештачки био смањен на половину. Наша политичка борба за аутономију наше домовине Босне у Југославији, имала је само утолико изгледа на успех, уколико су и Хрвати тражили за себе аутономију.

Исто тако како се у светском рату разгорела идеја братска Срба и Хрвата, тј. идеја југословенства, тако су исто неколико дана пре избијања рата, 26. августа 1939., у страху од германског јуриша, Срби и Хрвати склопили споразум, којим су изгладили своја неслагања, поделивши нашу Босну. Према том споразуму, источна Босна је припала Србији, а западна Босна Хрватској. Онда су за нас наступили ужасни дани. Тешко осиромашени, привредно уништени, нападани смо на исти начин и од Срба и од Хрвата. Када је избио садашњи светски рат, нисмо више називани „црно-жутима” и „шуцкорима”, већ „петоколонашима”, јер смо желили и радили на томе да Немачка умаршира у Југославију. У исто време службена политика и штампа у Србији називала је чистим, стварним Србима, а она у Хрватској — цвећем хрватства. Такву неискрену службену политику подржавао, нажалост, известан број наше босанске интелигенције. Они, који су одгајани у српским школама и српском духу, порицали су босанску народност и називали се Србима, други, пак, који су ишли у хрватске школе, постали су загриженији Хрвати од правих. Исту судбину доживели су наши немачки сународници у Босни, од којих су се неки похрватили и постали загриженији од расних Хрвата.

Осим подршке незнатног дела наше интелигенције и покушаја српске националне експанзије да нас прикажу Србима, као и хрватске, да нас прикажу Хрватима, средства за то дала им је и литература, написана у току 23 године постојања Југославије. Сваки се за себе из све снаге упињао да докаже да су Босна и Босанци саставни де једних или других, а да су босанску националист измислили Аустријанци и Германи. Ипак, према историјским доказима, Босна има солиднију основу за своју самосталност и посебност, него њих две, јер је босанско царство постојало 74 године дуже од српског, а 361 годину дуже од хрватског. Босна има своју сопствену културу која се огледа у босанском начину градње, сопственој орнаментици, народним везовима и ткању, у босанским пољопривредним оруђима, а особито у лепоти и богатству наших народних песама, која су се и великом Гетеу допале и за које је он рекао да су најлепше на свету. Шта више, он једну и превео (Хасанагиница). Наш босански говор узели су Срби и Хрвати (Вук и Гај) за свој књижевни језик, јер док су Срби скоро 500 година били робови Турака, а Хрвати то исто 800 година били Мађарима, ми Бошњаци смо сво то време били слободни људи и били у стању и имали могућности да наш народни говор изградимо и усавршимо.

Фиреру наш!

Сматрамо да смо довољно разјаснили овим нашим приказом односе и развој прилика од уласка немачких оружаних снага у нашу Босну, а истовремено нашу прошлост, наше порекло, нашу расу и национална стремљења.

Сада смо толико слободни, фиреру, да изложимо конкретне предлоге за оздрављење наших тешких прилика и остварења наших вековних идеала, за које верујемо да су у пуној сагласности са интересима немачког народа и у духу Ваше велике идеје.

Предлажемо да се најпре и што је скорије могуће, успостави мир у нашим областима. Док Вам пишемо овај приказ, наша огњишта су у пламену, путеви и мостови се руше, а наш народ уморе од глади, без ичијег сажаљења, због таквих очајних прилика. Ово смиривање се може извести на следећи начин:

I

Проширење, наиме продужење подручја надлежности муслиманске босанске легије, која се већ неколико месеци налази у једном делу Босне, тј. у тузланском срезу, под командом, у нашем народу омиљено мајора Мухамеда Хаџиефендића. Она броји око 6.000 добровољаца-војника и 50 добровољаца-официра. У окрузима где је ова легија дејствовала, због њеног храброг и истовремено коректног држања, како према Србима, тако и према Хрватима, наш народ није био изложен готово никаквом насиљу. Немачким оружаним снагама је ситуација била веома олакшана, јер у поменутим областима влада релативан ред и мир, бољи но у ма којој другој области хрватске државе. Ова територија, на којој дејствује легија Хаџиефендића, једна је од најважнијих индустријских области у читавој држави, остала је потпуно поштеђена и у добром стању, док је напротив индустрија у свим осталим деловима хрватска државе, претрпела значајна разарања. О делатностима легије Хаџиефендића прилажемо једне усташке новине (види прилог 5).

Ова важна и заслужне легија носи име Хаџиефендића због тога што је он њен оснивач и организатор. Она се простире преко територије означене на географској карти (прилог 6) и зато би се могла звати „Босанском стражом”.

II

Све Бошњаке из читаве државе, изузев добровољаца који се налазе на источном фронту, треба издвојити из усташких и домобранских јединица и заједно их са официрима и подофицирима укључити у Босанску стражу. Јер, за ово кратко време постојања хрватске државе, дошли смо до потпунг сазнања да Бошњак само своју Босну може бранити и штити. За команданта Босанске страже треба да буде постављен садашњи командант легије, Мухамед Хаџиефендић.

III

Наоружање, опремање и обучавање ове војничке формације, треба да се спроводи под контролом Вашег вермахта.

IV

Трошкове смиривања, до дефинитивног регулисања односа Босне према Хрватској, треба да сноси немачка војска и то путем кредитних бонова којима же служити као покриће наши државни поседи, а нарочито наши богати рудници жељеза и шумска добра.

V

Да се обустави свака делатност усташког покрета и њихових јединица на подручју које је на крати означено са Б.

VI

Да се сада у хрватској држави, на територији Б, формира политичко-административна управа под именом „Жупа Босна”, са седиштем у Сарајеву. Начелника ове жупе именујте једино и исључиво Ви, Фиреру наш.

VII

Да се омогући оснивање једне босанске национал-социјалистичке партије на територији Б.

VIII

Краљевина Италија добила је добровољним уговором са хрватском државом две луке на Јадранском мору, Сплит и Шибеник, али без територијалног залеђа ових лука. Ове луке су без залеђа безвредне, као и залеђе без лука, тј. без изласка на море. Становништво тог залеђа и тих лука, Сплита и Шибеника, по свом менталитету ближе је Италијанима, него Босни и Хрватској. То су знали и Италијани и с правом су полагали аспирације на то залеђе и покушали су да га окупирају, али нажалост на веома невешт начин. Они су дио становништва, и то претежно српског, наоружали. Али, становништво овог подручја није, у ствари, никада било наклоњено ни Немцима, ни Бошњацима, па ни Италијанима. Осим тих отпадника, они су укључили у своје формације српске четничке банде, које су у ствари, 5. колона Лондона. Ови бандити су ових дана у срезовима Фоча и Прозор заклали преко 10.000 муслимана, имовину и добра опљачкали, и то све пред очима Италијана. Што је жалосније у читавој овој ствари, хрватска команда војске није послала довољно трупа за заштиту недужност становништва. Поред тога, хрватски усташки покрет мобилисао је око 3.000 муслимана из среза Фоче и, уместо да их остави у родном крају да брани своја огњишта, он је, кратко време пре напада на Фочу, упутио Бошњаке за Далмацију. Овакав поступак хрватске владе, наиме њеног Поглавника др Павелића, даје нам оправданог повода за сумњу да је он лично, као политички емигрант, за време свог 12-то годишњег боравка у Италији, обећао много више босанске територије Италијанима, да би своју Хрватску ослободио од Срба, односно од Југославије. Због тога је др Павелић дошао у сукоб са Италијанима и нама Бошњацима, који тежимо само Вама и немачком народу.

Овим решењем, које смо означили у приложеној карти, одступили смо извесне босанске срезове у уверењу да су тиме и аспирације Италијана задовољене и да ће на тај начин престати све даље борбе и покољи.

Исто тако смо у јужној Босни уступили Италији, одн. Црној Гори, четири цела херцеговачка среза, а од два среза половину са лучким градом Дубровником. У тим срезовима већаина становништва је српско-православне вере и стварно црногорске националности. Босни остаје излаз на Јадранско море преко Метковића и луке Плоче.

Фиреру наш!

Када се овај велики светски рат, сигурно највећи од постанка света, срећно заврши, Ви победите, а тиме Ваши, као и наши непријатељи буду уништени и када у Европи будете увели нови поредак, којим је Свемогући обдарио Ваш разум, молимо Вас тада, Фиреру, ми потписници, да укључите нашу територију, нашу Босну, у ред других европских заједница под Вашом заштитом и дате јој исту самосталност коју ће имати и наши суседи.

Фиреру, ми смо при повлачењу граница наше драге Босне добро размислили и водили рачуна о томе да како наши, тако и интереси немачке државе буду сачувани. Шта више, водили смо рачуна о интересима Ваших савезника, Краљевина Италија, као и интересима Независне Државе Хрватске. Верујемо да једино срећно решењу у овом делу југоисточне Европе, којим ће бити постигнуто задовољавајуће етнографско, етичко, геополитичко, економско и саобраћајно-техничко стање свих заинтересованих, лежи у праведној територијалној подели, која следи:

Са А означена територија на приложеној карти била би етнографски хомогена, са апсолутном већином хрватско становништва и представљала би Независну Државу Хрватску.

На територији означеној са Б, постојала би релативна већина: 750.000 Бошњака-муслимана, 600.000 православних Срба и 300.000 католичких Хрвата. На територијама означеним са А, Ц и Д, тј. деловима Босне које уступамо Хрватској, Италији и Црној Гори, живи 175.000 Бошњака-муслимана за које смо уверени да је могуће, с обзиром на наше неподношљиво стање, да их преселимо још пре завршетка рата, а најкасније по његовом завршетку, у нашу Босну, тј. на поменуту територију Б. Али око 100.000 Срба и Црногораца, као и око 75.000 Хрвата, који су се доселили за време постојања Југославије, биће исељени у своју постојбину. Тиме ће наше чисто босанско становништво добити апсолутну већину и однос становништва би био: 925.000 муслимана, 500.000 православних Срба и око 225.000 католичких Хрвата.

Сарајево, 1. новембра 1942.

Народни одбор

Референце

уреди
Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Меморандум_Народног_одбора_(1942)&oldid=138220”