Мемоари (Матија Ненадовић)/IX

←VIII

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

X→

Мемоари Матије Ненадовића

Асан-паша покупи око 1000 Турака; преко Јадра продре у Шабац. Од шабачке нахије кметова око 20 отиду, предаду се и однесу заиру. Асан-паша задржи десет а оне друге пусти кућама да другим кажу, да не слушају ваљевски̓ ̓ајдука и Карађорђа, но да буду цару покорни. А и од Босне долазе гласови, да ће летос велика сила ударити на нас, а шабачка нахија збркала се: једини с нама, а једни с Турцима. Сад наша војска зажели да ја будем с њима а да не идем у Совет; и Карађорђе одобри говорећи: даје сад најнужније од Турака се бранити, „а лако ћемо, вели, Совет потпун ити; треба и друге советнике, кога народ зажели и војска закте, послати”.

Сад како Асан-паша дође у Шабац, побојимо се да неће на ваљевску нахију ударити. Дођемо на Думачу у Тополик с нашом војском, почистисМо онај немачки шанац, чувамо, а војска по Тополику око Думаче. Излазимо око Шапца до баира, дођу Турци, бијемо се по пољу, а кад Турци умноже топовима на нас, а ми се опет уклонимо. Одемо ноћом у Китог. А кад Турци своја говеда истерају да пасу, јуришимо, говеда отмемо, говедаре побијемо, једва који утече. Једанпут смо отели 230 комада, продали, поделили колико нас је било. А многи пут по српском и турском баиру по вас дан се тучемо, удари тане мога доброга хата у ногу и орону, посла̓ га у Забрежје кући. (Да, ми смо стари Мијаљевића шанац на Забрежју почистили, и онде нашу фамилију сместили, и онде џебану спремамо и вијемо.)

Један дан изађоше Турци у поље под баир. Ја појашем стричева хата (што је Гушанцу дао сто дуката, али је добар био), те се вас дан тукосмо и прегонисмо, док хату удари крв на уста и на нос; ја га у логор доведем, пак мањка. Рекосмо, да га је ударило тане у уста, јербо кад трчи врло је отварао уста и зијао.

Петров пост настаде [27. маја 1806.]; почеше долазити босански капетани и мале паше, ићи-туглије, и очекују травничког везира према Бадовинцима. Казују нам пријатељи, да је војске према нама много (јербо је само ваљевска нахија и то не сва — наша ваљевска нахија чува од Крупња, од Сокола, и од Ужица — и шабачка; али је шабачка раздвојена и рогобатна). Кажу пријатељи, док дође везир и Крајишници, да ће бити више од педесет хиљада. Пишемо ми господару Ђорђу: да ̓оће на нас много бити Турака; и да ови Турци таки глас пушћају у народ да они не иду да Србе поробе, но само иду да Србе цару у рајалук натерају, и да цареве тескере које они са собом носе приме и цару арач даду, па ће се војска вратити и да је веће Мачва и Поцерина своје људе послала, и Сирчићу паши, и алај-бегу, и крајишничком капетану из Новога Муста-бегу, који су на Бадовинце на ову страну прешли, многе кочије траву им у логор односе и други измет чине; а ваљевска нахија није код нас сва у скупу, на много чувају, од Сокола и Сребрнице; зато се бојимо да нас Турци не победе; зато га молимо да нам дође или што више војске пошаље. Он — Карађорђе — пише нам: „Будући да Омер-паша полази на овај крај, и хоће на Ћуприју, зато ја морам га чекати, и у име Бога, како и̓ разбијем, ја ћу тамо доћи. Но кад Турци говоре да они само иду, да нас цару покоре и тескере даду и араче узму, пак да се врате, а ви гледајте према њима лацкајте и̓ и заваравајте, како најбоље знате, док и ја ове разбијем и тако приспем”.

Ово сам заборавио и прескочио. Кад је наша војска, по други пут, 8. маја 1806., изишла на Врачар, Милоје Петровић начини шанац у Циганској Бари, куд протиче Мокри Луг преко ливада у Саву; на среди намести неколико топова, пуца на варош, и на град, а Турци са ћошка од Варош-капије на њега бацају. Тобџија је турски био Чанак-барјактар, и добар нишанџија. Онда је и Јаков са 300 коњика очô на Врачар, док су Турке заплашили и у град стерали. Једну ноћ оду сви с Врачара коњици, и сакрију се у мајдану, у ону рупу, где је сада гробље; а кад Турци изиђу у Мокри Луг и Врачар да траже траве, онда они истрче из мајда-. на, пресеку Турке, и доста и̓ побију, и стриц Јаков доведе два везирова имраора, једна кола и два коња. И био се неко време на Врачару, пак дође опет Шапцу, а Милоје остане у шанцу, у Циганској Бари како сам горе казао.

Да, и ово сам мало прескочио. Седећи ми у Тополику и тукући се око Шапца у Петров пост, намислимо да јуришимо на Шабац; а будући да се многа со у Шапцу застала, позовемо који ће се уписати самовољно на јуриш, и осим пљачке сва со да буде самовољницима накнада, и написасмо 200. Дамо свакоме сачме и драмлије да по пет метну у сваку пушку. Разредимо: Цинцар-Марко [Костић] са јалије, најбољи јунак, реши се са сто бећара ударити на капију доњу; наредимо, да Цинцар-Јанко [Поповић] са сто бећара седне у лађу више Шапца и низ воду да се извезе у куће на јалију, јербо од Саве стоји отворено, никакве тврђе, и да упадне у куће и доњу капију отвори; Живко Дабић да удари на горњу капију да Турке замамљује, а ми сви други около шанцу да се прикучимо, премда је јендек пун воде, прећи се не може. Оне ракетле, што сам из Беча донео, почнемо бацати, свака војска доспе на своје определеније, но Цинцар-Јанко не погоди на јалију отворену од Саве, како би одма могао доњу капију отворити, но оде низа Саву. Ови чекају на капији и бију се, са све стране пушке непрестано пуцају; док Асан-паша види да ниоткуда опасности нема, јербо около у јендеку вода, а горња капија врло тврда, — паша и сви Турци на доњу капију нагрну и тако себе обезбеде, премда је било доста мртви̓ и рањени̓ од обе стране. Ми се вратимо у наш логор у Тополик. Ово је било у месецу јунију 1806. године.

̓Ајде и ову беспослицу, сан, да вам кажем, али се мени готово погодило. У Тополику једну ноћ сним ја, где идем лепо на ногама, али моја глава одсечена, и ја је носим у рукама, па се сети̓ да је метем на врат не би ли прирасла, и мету̓ је, притискујем одозго, не боле ме, али неће да прирасте, скинем опет и држим у обема рукама, а идем; опет лепо је управим да не би брада накриво остала, и опет метнем на врат гди је и била, притиснем, а она прирасте. Пита ме један који је близо мене и гледи: „Прирасте ти?” вели. — Пипну̓ ја око врата, ал̓ она прирасла; кажем: „Прирасте — реко̓ — ал̓ не знам је ли погодило оно једно у друго што се говори и гута”. — „Е — вели, — да није погодило, не би ти могао говорити”. — Сад, децо, смејте се ви, али док вам последак кажем, мал̓ да нећете рећи: било је истинито предсказаније неко.

Седећи ми у Тополику, Стојан Чупић ̓ода са нешто чете око Дрине. Дође нам и каже да је се он састај̓о са четири босанска бега, и да су му говорили: „Пошљите људе нашему везиру, примите арачке тескере и кабулите цару покорност, па ћемо се ми сви вратити”. „Но”, вели Чупић, „нека иде прота са мном у ордију, да тескере примимо, не би ли се Турци вратили. Ако ли се побијемо, врло је много Турака, нећемо џевап моћи дати”.

Сад навали на мене Јаков и поп Лука: „Иди, иди са Стојаном, не би ли штогод фајде било. А ето и господар Ђорђе пише, да гледамо каквим начином, не би ли Турке задржали, док би и он стигао”. Тако, и без моје добре воље, одем са Чупићем на Дрину. Посла он своје људе, и дођоше она четири бега, које као реум (или бошњачки: таоце) у наш логор пошљемо, а ја и Чупић са алај-бегом Сирчићем и капетаном новским Муста-бегом, дођемо на Бадовинце, у њину ордију с ове стране Дрине, гди је паша Сирчић из Горажда. Даду нам један чадор и дочекају као најбоље пријатеље. На питање паше зашто се бијемо, кажем, да се ми не бијемо с царем, но само са зулумћарима, који и царева везира и добре Турке, па и наше кнезове исекоше итд. — „Хоћете ли ви примити цареве тескере и цару арач дати, да вам пошљемо једнога са 60 Турака?” — „Хоћемо”, кажем. — „А кога ћете за арачлију?” — Кажемо Сирчићу: „Хоћемо тебе. Ти имаш рају и знаш како раји треба адалет”. — „Тако ћете”, вели, „сутра, кад пред везира одете, казати, а везир ће дати кога ви хоћете.”

Сутра пођемо преко Дрине у велику ордију. Уђе Чупић, лађа препуна; ја кажем да не смем, али ђаво навр лађе седи, Кулин капетан, човек око 30 година, одевен, прикладан, повика: „Улази, улази, попе; кад ја смем, и ти смеш”. Уђем, а кад бисмо насред Дрине, а Кулин каже: „Вала имам два књижевника, један турски а један влашки, оба су богомољци, једа и ја с њима на селамет изиђем!” Човек весељак. Пређемо, и ја и Чупић, чекамо док нас зовнуше у један врло голем чадор. Кад тамо, седи шест паша, ту је и наш домаћин Сирчић, и више од двадесет капетана. Седе, а ми стојимо. Пита нас један: „Зашто се ви с царем бијете, и зашто се цару не покорите?” — Ја кажем: „Ми смо свагда нашему цару покорни као и наши дедови и оцеви што су били, и ми смо и сада цару и већилима покорни. Но сва господа и сва Босна знаде, како су да̓ије постале, Хаџи-Муста-пашу убише и туна у Скочићу Смаил-ефендију, и ћадија̓у и Сребрницу по̓арати, да могоше, пак нам исекоше све кнезове и калуђере и мога оца. Сва господа знаде како је он цару и везирима измет чинио”.

Пет гласова, које од паша које од капетана, углас рекоше: „вала тако је, није у Влâ остао цару онаки измећар, као што је био кнез Алекса. Сви знамо да је на правди погинуо”.

Онде је седио везир, али ми не знамо које је. — Пита: „Када је долазио Бећир-паша и да̓ије исекао, зашто ви се не умиристе но опет војујете?” — Ја: „Јесте Бећир-паша дошао и да̓ије исекао: али је Гушанац-Алија са крџалијама дахијска тевабија, и гори је него све дахије. А што смо ми новаца дали, док смо Бећир-пашу откупили од Гушанца и његови̓ крџалија!” — Рече Сирчић алај-бег: „Истина је тако, ја сам са везиром у Београду био и очима гледао”. — Пита: „А зашто се нисте предали Асан-паши, кад је дошао с војском у Шабац?” — „Како је дошао Асан-паша у Шабац, одма је отишло 40 кметова и два калуђера од шабачке нахије, и заиру однели. Он неке пусти, а пола и̓ поапсио, и у апсу досад су петорица у гвожђу умрла. Искали смо да и̓ по нашему закону са̓ранимо, и није дао. Па ко сме онакоме отићи на предају? Послали смо цару мизаре и три кнеза, и молимо да нам пошље једнога везира и војске, да крџалије из Београда истерамо, и онда се можемо сваком добру надати.” — Паша: „Ако сте царева раја, ̓оћете ли цареве тескере примити и араче дати, пак ће везир сву војску натраг вратити? И ако нећете у Београд или Шабац, а ви узмите да вам везир даде једнога, кога ви бегенишете, са 60 Турака, пак усред вилајета начините једну кућу, и онде араче покупите и цару пошљите, а да ми војску вратимо”. — Кажем да ̓оћемо, „и то ћете код Бога севап велики учинити, да сиротињу са тим умирите”. — „А ̓оће ли Карађорђе доћи да и он арач даде?” Кажем, да ̓оће и он и сви други, и мало и велико. „Е добро — каже, — а ви кога хоћете од паша, са 60 Турака и бошче (тескере) узмите и водите, а везир ће отпустити војске; али ћемо неколико војске и овде држати, док ви араче покупите. Но кога ћете узети од Турака?” — Кажем, да хоћемо Сирчића пашу, јербо он има доста раје, а и по немачкој крајини најпре је дошао у шабачку нахију и сиротињу лепо умирио, и никаква зулума није било, и проче.

Они сви повикаше Сирчићу: бумбарећи тј. срећно, срећно! Ми се поклонимо и одемо преко Дрине опет на конак код Сирчића, који се веће поче спремати. Мило је мени и Чупићу, и пишемо Јакову на Шабац како смо уговорили. А и везир посла бурунтију у Шабац, да Асан-паша не излази напоље и не замеће кавге, нити се више бије — мир је уговорен, и да отпусти оне кметове који су код њега у граду.

Питате ме, децо: А да сте ви довели 60 Турака и тескере донели, би ли Карађорђе оне Турке исек̓о и тескере попалио? — Не би, но би му јоште мило било. Ми би на оне тескере покупили араче, јербо би наш народ драговољно давао, само да царске тескере добије. Па кад би све покупили, ми би нашега арачлију спремили откуда је и дошао а казали би: да ћемо ове арачке новце послати цару; а ми би оне новце лепо за џебану употребили, и не би нам било бадава што смо ранили они̓ 60 Турака. Шта је то према нашој војсци, међу нама, а није у граду! А могли смо (тим начином) и целу годину мирни бити од нападања турскога, растежући у купљењу и проче.

Веће пуче глас по ордији: мир, мир — и сви капетани све своје сиромашније отпустише војнике, и послаше кућама, и свој Босни је мило. Но сад да видите. Човек уговара, а Бог решава.

(И ово сам заборавио. Кад смо ја и Чупић дошли у ордију, застали смо попа Галоњу из Мачве, и више од двеста кочија мачвански̓, где догоне дрва и траву и други измет по ордији Турцима чине.)

Ми смо заискали међу нас Сирчића, како сам горе казао; али, како ми новски капетан онда казује, поп Лука послао писмо капетану Али-Видајићу (који је онда за пашу ванзирао), да се он као њи̓ов спахија за њи̓ову нахију поду̓вати, и да ће њега народ најволети, и доста кметова потписати. За ово не могу јемствовати, да је поп Лука без договора писао. Могао је и ко други од шабачке нахије у име његово написати Видајићу и кметове потписали; јербо на моје после питање попа Луку, каже ми да није он писао.

Сад спрема се Сирчић, а спрема се Али-паша Видајић. Сирчић с ове стране Дрине, и са њим његов син Али-алај-бег; и Муста-бег из Новога капетан и други Крајишници држе страну Сирчићу. А Кулин капетан и други држе страну Али-паши, да он тескере понесе. И тако међу њи̓ распра.

Зовну мене и Чупића у пашин чадор. Седи паша, алај-бег, новски капетан Муста-бег и више Крајишника под чадором. Онда капетан поче: „Попе, од нашега мира и уговора нема ништа, кад ви међу собом нисте сложни. Ви хоћете Сирчића пашу, поп Лука иште Али-пашу, а ми и сва ордија не дамо другоме; а Кулин и његова орта не да Сирчићу, но хоће Али-пашу. И сва се ордија поделила на две стране, и хоће крв да легне међу нама. Зато неће ниједан поћи. Но ̓̓ајдете да вас изведемо на оно место, одакле смо вас и узели, а наше Турке да вратимо нама, па идите и кажите: — Ето све ордије и везира (Ибраим-паше) у Шабац; и ко је раја нека дође у Шабац, донесе дугу пушку, два пиштоља, и нож велики у лико свезано, и нека у Шапцу измет ордији чини, пак коме Бог што даде. — Но одма спремајте коње да вас липо изведемо и с наше вире скинемо”.

Ми једва дочекамо. Док наши коњи бише спремни, дође око 200 Турака Крајишника, све миздрак у руци, по четири по пет челенака за капом кривом крајишничком. Пође он и алај-бег, прате нас, и ништа нас не чувају. Дођемо у Црну Бару, одјашемо од коња, чекамо да наши доведу она четири бега, да се разменимо, но нема и̓ — а већ ноћ. Почеше Турци под јабукама клањати акшам (њину вечерњу молитву); ни у по молитве не свршише, ал̓ повика алај-бег Сирчић: „Муста-бег! биња, биња! муртатлук (тј. јаши, јаши! превара је). Сад ће Вла̓ опколити нас овде далеко од ордије”. — Ја поче̓ говорити, да то није превара, но да наши нису погодили на које ће место оне бегове довести, и да се они никакве преваре не боје. Док ја толико речи изговори̓, а они сви прекидоше молитву, и већ на коњма. Изјâсмо и ја и Чупић. Пођосмо, а они ти нас окружише онако као сватови невесте, и пођосмо. Кад ја виде̓ да идемо опет у ордију, паде ми мраз на образ; али опет се прикучим њима двојици и рекнем: „Забога, бегови, немојте тако, да идемо обојица, но да се један вратимо у Шабац, да оне бегове доведемо на ово место”. — „Е — рече — ти не можеш ићи! А који ће други?” Ја кажем, бар нека иде Чупић. — „Добро, Чупић може ићи; нека иде, а ти ћеш с нама”. Али се то разговарамо све у брзоме јашању. Врати се Чупић и оде; ја сам остадо̓, само један момак, Иван Бугарин, носи два пиштоља за појасом. Сад они се боје да момак не убије кога, а неће да му пушке узму, ваљда да ме не плаше, но капетан новски дотера коња близо, пак рече: „Деде, ђаче, удри из твоји̓ пиштоља у ону јабуку; ако будеш прави дал-крлукчија, биће ти пет драмлија у пиштољу (ал̓ су они чули да смо сваком подавали, кад смо мало пређе на Шабац јуришали, да у пиштоље мећу по пет драмлија); ако ли не будеш, а оно ништа”. — Неће момак. Ја повичем: „Удри, удри!” (Сетим се да они ̓оће да му пиштоље испразне). Потеже мој Иван, сву јабуку нашара драмлијама као дет̓о кљуном. — Новљанин: „Аферим, море, баш си дал-крлукчија” (који руком за голу сабљу ̓вата). Он опет: „Удри море и други”. Те мој Иван и други.

Што већма пада мрак, то они мене већма окружавају. Како дођемо у табор, мене у чадор, запалише свећу, и једнога побратима покрај мене, седи, а око чадора стража. Свуда седе Турци, пуше чибуке, а сви ћуте. Чујем ја где се чибуци истресају, не видим кроз чадор. Зовнем мога Ивана, запитам: „Шта је то около?” Каже: „Има педесет Турака, седе око чадора, пуше и ћуте”. Веће видим и сам себи говорим: „Е, мога оца сине, баш си долиј̓о веће!” Питам мога побратима, који често ми долази, чува ме и излази: „Шта је ово, побро, око чадора?” — „Ништа, ништа, побро, састали се Турци те пуше и јегленишу”. Кажем ја, да ми њи̓ова јеглена нимало није мила; они и лепши̓ места имаду за јеглене а не око мене; ал̓ ко ми је крив кад сам турској вери поверовао и овде запао. Мој побра куне се: „Тврда је вера, не бој се ништа за тебе” итд. — У тој се ноћи не спава. Како зору опазише, сва се она спрема, да ја ђоја не видим, разиђе. Ја ону ноћ у мисли пођем себе разговарати и мислити колико ћу ја за стра̓оту знати? — толико, колико ме од чадора одведу; а како сабљом ударе, више (се) плашити нити стра̓оту трпити нећу — то ће одма проћи. А и мога су оца посекли, и на смрти је аманет оставио да му нико његов Турцима не верује, али сам ја његов аманет заборавио, но то из нужде и за народ жертва, и сваки час погледам кад ће џелат доћи да сече.

Рано ујутру ето ти новског капетана, мога поочима, јербо сам га синоћ јошт уз пут, како смо се из Црне Баре вратили, поочимио. Поче ми говорити: „Прото, чујем ја, да си се ти врло уплашио; али не бој се, попе: тврда је турска вера, тврђа од камена; ја сам алис (прави) Турчин Крајишник, а нисам ка̓ ови Бошњаци, који даду веру па погазе. Докле год видиш мене жива и моје Крајишнике, не бој се твому животу; а кад погинем ја, и Али-алај-бег и паша Сирчић и наше војске, онда ти ништа помоћи не могу” и проче (војске око 6000 има с ове стране Дрине). — Кажем ја: „Поочиме, ја то све теби верујем, али сам се уплашио и не могу се ослободити. Шта ће онолико Турака око мога чадора?” — Капетан: „Не бој се, тврда је вера; оно је моја наредба, за твоју и моју фајду, а све ћу ти после казати шта је”. Како је дошао, довео је свог момка Ивана, и све трпа шећер по пун вилџан: „Пи, попе, то је добро, то разбија кар”. — И тако оде, и често Ивана шаље те ми шећер и кафу доноси и разговара. Иван католик у закону, поштен човек. Бејаше Петров пост, а неки кнез Иван испреко Дрине доноси ми рибе дринске, и он ме разговара, али уздише, или је лукав или врло жалостив; то ми није мило, готово би̓ волио да ми не долази с његовим уздисањем. Долази ми дањом и поп Галоња мачвански. Видим како Мачвани догоне дрва и траву. Чуди се поп Галоња зашто Чупић не доведе бегове. Док сутрадан дође поп Галоња и каза ми, да Чупић не сме нигде у војску да изађе. Хоће га ваљевске старешине и војска да убију, говорећи: одвео нашег проту, предао Турцима у руке, а он се вратио, — и свуда га по Китогу траже, а он се сакрио, не зна се где је. Ја онако чекајући толико дана и сваку ноћ онаку стра̓оту око себе гледећи већ сам себе прегорео, али ми је жао момка, који ће с моје памети погинути, опет жалим и коња где га доведо̓ бадава да га Турци јашу, ни отет ни поклоњен; а ја шта сам тражио, нашао сам.

Опет новски капетан дође и пита: „Попе, јеси ли се што огаретио?” — Ја му опет кажем: „Поочиме, ја се не могу никако ослободити. Да ми је срце као у Краљевића Марка, опет би се уплашило гледећи толику војску, и око мене толику сваку ноћ стражу”. — Опет он сирома заклиње се, нели: „Видиш колика је ова ордија?” Ја кажем да видим и да нигда толике видео нисам. „Видиш ово поље?” — Кажем: „Видим”. — „Да баш ваши ̓ајдуци она четири бега и посеку, толико неће се на овој ордији познати, колико да ишчупаш четири травке из овог поља. А што је толика стража ноћом око тебе, то је зато: породица и војска они̓ бегова који су доле искали су тебе да те воде њима преко Дрине, да те они чувају; а Кулин капетан и Али-паше ̓оће да те парама уцене, зато сам ја метуо више Турака, да те од њи̓ чувају; а опет породице она четири бега не верују нама, боје се да ми тебе не пустимо, а њини бегови не остану у ̓ајдучким рукама, зато је много око тебе, јер и они шаљу своје те чувају, да те ми не испустимо. Баш да она четири бега и погину од ̓ајдука, тврда је вира на коју сам те довео, ти се не бој; твој ми крмак пред свом овом ордијом на образу висио, ,ако те не изведем на оно место одакле сам те примио; и стајаћу док ти уђеш у Китог, па кад два пиштоља избациш, онда ћу знати да си на саламет изишао, и с моје липе вире скинуо. и после који кога море, и чија дубље засече (тј. сабља).” — „Све то, господару и поочиме, ја верујем, али не знам како оде Чупић толико дана, нити доведе бегове, нити каква абера имам за чим стоји. Но дајте да пошаљем мога ђака, нека оде и види за бегове и дође да нам каже, па после шта ће бити нека буде.” „Е, ̓ајде нек иђе!” — Кажем ја да ђак (веће и ја га поче̓ звати ђаком) никуд сам отићи не зна. Одма он нађе једног Мачванина; он нема коња. Кажем ја: „Ето мога коња”. — Капетан: „А шта ћеш ти без коња?” — Ја кажем: „Мени ће ђак опет довести”. Лепо спремим све на коња. Пита мене Иван кад ћу ја доћи, вели; ја му кажем: „Кад пође Чупић, онда и ти дођи и доведи коња”. А већ ја видим да Чупић више неће на пазар; тако неће ни мој Иван, ни мој коњ доћи.

Верујте ми, децо, кад испрати̓ и момка и коња, чисто ми ни пола муке нема. Кад момак мој верни неће с мене погинути, а и коњ неће Турцима остати, а себе сам осуђујем, шта сам тражио нашао сам, ја већ себе прегорео. Колико ме капетан слободи, ја једнако џелата погледам. Док једно јутро дође мој поочим, капетан новски, брзо иде и нагло повика: „Муштулук, муштулук, попе: живи бегови!” — „Та ја знам да су живи, но камо и да дођу, да се и они и ја курталишемо брига.” — Капетан: „Бе кад су они живи, сад ми није бриге, а ни теби, макар кад дошли. Ја сам се страшио да и̓ они ̓ајдуци не побију, пак онда би мучно било и за ме и за те. Сутра ћемо да идемо и да се разменимо”.

Рано ујутру искупљају се Крајишници, све са миздрацима, криви̓ капа на глави, скоро на свакога капи по две и по седам челенака. Ове челенке дају везири ономе који каурску главу донесе. То му је на глави носити као неки орден, и по том се познаје колико је глава непријатељски̓ осекао и који је бољи јунак.

И ово сам заборавио. Када веће видим да Турци хоће да дођу у Шабац, нити оноликој сили можемо противстати, одем код Сирчића паше и рекнем му: „Ви, пашо, ако Бог да, ̓оћете у Шабац да дођете и рају предате, и ми ћемо нашу војску која нас слуша од Шапца уклонити. Али ви знате да сада код нас има ̓ајдука, Бошњака, ̓Ерцеговаца, Немаца и други̓ земаља бескућаца који ће у Китогу дочекати и побити се са ордијом, па ће се војска ражљутити, а робље је око пута, па ће све поробити, па ће се народ уплашити, па вам нико на предају не сме. Но изун дај нам, да робље од пута уклонимо”. — Паша: „А ти пошљи кога, нека се робље уклони с пута”. Нађем попа Галонића, пошљем да трчи и закаже робљу да бегају и мал гоне у Цер, а други у Засавицу. „Кажи да ће Турци да ударе.” Поп Галоња оде, и тако све с пута уклоне.

Зовну мене у чадор ̓алај-бега. Дођем, седи са њим мој поочим Муста-бег, новски капетан, оба пуше и ћуте. Рекоше, и ја седо̓; и мислим да ̓оће да ме уцене, колико ћу новаца им послати. (А имао сам само осамнаест дуката, и све сам и̓ подавао, које моме побри, које другима, да дознам шта се за мене и народ говори). Намислим да им обрекнем колико заишту, само да се курталишем жив. Позадуго ћуташе, док рече Муста-бег: „Кажи му алај-бег!” — „Јок вала, кажи му ти!” — Онда капетан поче овако: „Попе, да ти кажем једну ћаију (тј. приповетку). Био је један краљ — вели — и војевао, и многе земље поузимао, и дошао до једне земље, слушај добро, којом једна краљица влада. Онај краљ напише књигу оној краљици, иште да му даде неколико градова, а неколико да остави за себе; пак не дао му шејтан (ђаво) да пошље књигу по са̓ији (књигоноши), но узме те свеже прапорац на ногу, пак собом сам однесе краљици књигу. (У Турској адет је: који књиге носи он свеже на ногу прапорац, пак слободно свуда иде, нико му на пут стати неће, и зове се са̓ија.) Та је краљица имала два сина у војсци, и тога са̓ију пропусте, и књигу однесе њи̓овој матери краљици. Кад уђе у одају (у собу) где краљица седи, да јој књигу и каже поздрав од његова краља. Краљица књигу проучи, осме̓не се, па рече: „Е, краљу, шта ти је јоште му рат (воља, жеља)?” — Краљ: „Бог с тобом, краљице, нисам ја краљ веће његов посланик; истина, да сам на краљев облик налик, зато ме краљ шаље тако великим краљевима и краљицама, то им књиге односим”. — „Јок, јок, ти си тај и тај краљ.” — Он се одриче. Али је краљица врло мудра била, па је послала накаша (молера) те краљево суре извадила, пак у другој соби држи; зове краља у ону собу пак рекне му: „Огледај се у ово огледало, погледај сад у ово суре (образ). Чије је ово суре?”

— Види краљ да га је краљица познала, пак онда у̓ити (уфати) краљицу за прси, потеже ̓анђар, да убоде, и рече: „Баш јесам краљ и видим да ћу погинути, али и ти нећеш живити”. — Краљица повиче: „Дур, дур (стој, стој)! књигоноша не има зарара. Ја ћу теби дати књигу, те ти прођи кроз војску моји̓ синова; али кад знаш писати, напиши књигу, подај са̓ији други пут, нека носи, а ти немој сам писати, сам односити, јер да је икакав са̓ија гдегоде погинуо, ја би̓ тебе убила. И опет кажем ти, напиши књигу, па не носи сам, но по другом шаљи”.

Ово је за мене приповетка да не будем други пут књигоноша. То је доста од Турчина совета. Ето моје казивање што сам вам обећао. Сад онај мој сан толкујте како ̓оћете; ја га толкујем овако: што је била осечена глава и у рукама сам носио — то је што сам отишао у Турке, однео је сам у рукама; што први пут мета̓ врат, притискива̓ и не може да прирасте — то је оно што нас први пут Турци изведоше, пак се не променисмо, но ме Турци вратише у ордију — то сам опет моју главу носио у рукама; — а што је после прирасла, — то је што су ме Турци после по други пут изнели и разменули. Слава Богу на његову дару, без кога се, тј. без Бога, ја никад не би̓ оданде избавио! То је било мало после Петрова-дне.

Сад пође алај-бег и мој поочим Муста-бег Н. и повише од 200 Турака, како сам казао, са миздрацима и мало у кога нема беле браде. Нађоше мени мачванске кочије. Ја се возим, а Турци једнако окружили око кочија. Дођемо у Црну Бару. Опазимо нашега кнеза Кедића, и Цинцара Јанка, попа Николу Смиљанића и више капетана и коњика. Међу њима стоје она четири бега. Сад новски капетан отрча на хату к њима; од наши̓ изиђе Кедић и Цинцар Јанко пред њега; повичу: „Не иди, Турчине ближе, кад нисмо веру у̓ватили”. — Онда капетан узе везен јаглук, баци Јанку у руке: „Ето вира!” — Цинцар Јанко развије јаглук и рекне: „Ово је марама, камо прота, прота?” — Капетан: „Ту је вира завезана, сад ће и прота доћи”.

Почесна ова моја парада сва стоји на коњма, не сме нико да сјаше. Док Муста-бег преко поља дотрча и поче викати Турцима: „Сјаш̓те, браћо, сјаш̓те, браћо!” А они сви углас: „А како ћемо, капетану сјâти, кад ено Влâ пуна планина?” Он сирома маше на све руком: „Е, сјаш̓те, браћо, турске вам вире! Вла̓ се уплашио, ̓оће да бига, па ће нам бегове одвести или побити”. — Једва (их) сирома ослободи те посјахаше; али сваки покрај свога коња стоји и миздрак у рукама држе, како би одма узјали. Ја ти одовуда на кочија, а четири бега одонуд; сретнемо се насред поља, питају ме весели: „Како ти тамо, прото?” — „Хвала Богу, добро. Како је вама било?” — „Шућур Богу”. — Ја моме поочиму Муста-бегу благодарим, и на хата узјашем и дођемо под Шабац у Тополик. Ово је било јулија 6. 1806. године.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.