Мемоари (Матија Ненадовић)/I

←Мемоари (Матија Ненадовић)

Мемоари Писац: Матија Ненадовић Мемоари

II→

Мемоари Матије Ненадовића

Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио. Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог живота, и радујем се да ни на једно дело не наилазим, за које би ми совест штогод пребацити могла.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости. Већу част моји’ современика и другова ’ладна је земља затрпала, млађи и вештији људи предузели су оне народне бриге и послове са којима смо ми управљали, отечество моје напредује, и ја радосно и задовољно повраћам се у ово скровито мало селце на огњиште моји’ дедова, да се одморим од моји’ трудова и да вас нејаке наставим на пут живота, да вас из малена научим љубити Бога и отечество. Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ.

Од 1793. године па до данас свакојаке промене биле су у Србији; ниједан тај догађај није учињен а да ја штогод не знам, или да нисам и собом участвовао. Цео тај простор мог живота и народни’ збитија стоји ми јоште живо у памети; и што је старији који догађај, тим га се лакше и точније опомињем. О свему томе ја би’ вам усмено приповедао, драга децо моја, али ви сте мали и не можете упамтити, а ја сам стар: лако могу умрети. Зато сам наумио да вам овде напишем: яже видюхъ дюихъ и отцы наши повюдаша ми. У овом мом приповедању не тражите савршенство историописца, ни строги ред догађаја. За то треба вештије перо; и ја се надам у ком народу појаве се јунаци и људи заслужни за отечество, тај ће народ родити и оне људе који ће њи’ова дела описати. Ја ћу вам овде написати само мој живот и она ратна и нератна прикљученија која су у мој живот уплетена; не тражите у овом мом приповедању историчке свезе, ја не могу догађаје све по реду овде забележити, него ћу и’ писати кад се ког опоменем. Ја знам да ће исте догађаје доцније млого перо описати вештије, али истинитије неће.

Ја сам се родио 1777. године у селу Бранковини, сат и по од Ваљева, од оца Алексе и матере Јоване из куће Ђелмашевића из Гвозденовића. Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча. Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то било због каквог иселенија, или су Турци народ растерали, илије куга поморила. Из ’Ерцеговине, као што и сада, непрестано су насељавали ове крајеве. Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора највише пута рикне; и тако, кад су дошли на бранковички вис, чују вола где је необично млого пута једно за другим рикнуо, и одма ту се зауставе и населе, уверивши се по томе рикању да ту мора добра и плодна земља бити. Друга племена, која су имала завет да се онде стане где нађу пчеле у грму, отишла су у Мачву.

Мој отац и мати имали су осим мене јошт пет синова: Николу, Петра, Григорија, Димитрија и најмлађега Симу, који је у Ћесарији учио војену академију и био кадет, а после са ћесарском војском ишао у Италију (он је 1813. године постао војвода). Како се Србија наново побунила, он пређе у Србију, и књаз Милош учини га одма војводом, но он јуриши са Дринчићем на Дубљу на шанац турски, и погину обадва 13. јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину, Марицу за Јованом Вилотијевићем у Ваљеву, и Марију удату у Таково за попа-Павлова брата Матију. Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем у војску на Дрину. Његово име наћи ћете често у мојим рукописима. Он живи сада са својим синовима и прочом породицом у Русији, у Хотину. Ако ја пре умрем а они се дотле не врате, немојте заборавити да тамо имате стричева, браће и сестара, које још нигда нисте видели.

Отац ми је причао: кад су Немци хтели војну на Турке да подигну, слали су му прокламације те је он бацао кроз прозор у џамије ваљевске, но Турци не поплаше се, него кад виде да ће рат почети зађу по селима и покупе све оружје од Срба и однесу у Ваљево. Они зовну њега и рекну му: „Узми, Алекса, сто пандура, па иди те чувај од Палежа до Ушћа, да каури крадом не пређу.” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја одем и наместим страже покрај Саве од Палежа до Ушћа, а ја с неколико пандура и Турака покаткад прођем и страже обиђем. Кад — једне ноћи нестане свију чамаца што су били с наше стране на Сави! Доцније чуо сам да су Немци за једну и ту исту ноћ, од влашке границе уз Дунав и Саву до Дубице, све турске лађе одузели и на ону страну превезли. То је било уз наш божићњи пост (1787. године). У исто време били су спремили Немци две пуне лађе војника, да ударе на доњи град и да уђу на Су-капију. Пре тога уговори с њима Јован Чардаклија, и Ђикић, и Влајко [Стојковић] Београци, да им капије отворе. Они су били млоге градске топове ексерима затворили, кључеве друге од капије начинили и Су-капију целу ноћ уочи Воведенија отворену држали и на војску ћесарову чекали; но војска не дође, али заиста били су се навезли у Земуну, но не извезу се на Су-капију него поред града низ Дунав оду и изиђу на Борчу, изговарајући се после да нису могли од магле погодити Су-капију, али по свој прилици они су се бојали какве преваре и нису смели. Чардаклија и Ђикић и Влајко некако побегну, но неколико од њи’овог друштва Турци у’вате, па су им све од луча цепке под нокте ударали, док и’ с тим мукама нису поморили.” (На годину дана пре тога они согљадатељи који су по Србији ’одали и народ спремали за Немачку Крајину, одвели су са собом много момака из Србије, који су се више Варадина у Каменици егзерцирали; међу прочима био је Исаило Лазаревић из Уроваца, Кићан из Златарића, Иван из Мислођина, које сам и ја доцније познавао. Исаило Лазић погинуо је од наше стране први на Бељини, кад смо се 1804. године почели с дахијама тући.)

„Ја сам чувао — прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а непрестано сам преко Саве — гледао и једва чекао кад ће прећи, док уз наше месојеђе 1788. године пређе Кићан, Исаило, Иван и са њима некакав господин Мијушко, донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да и’ тучемо и гонимо, док и велика војска не пређе. Нису имали никаква писма и никакве царске оправе, и ја се почнем сумњати, но опет поверим Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио. Ја одем оним Турцима што су са мном патролирали и кажем им: ,Није вајде, не могосмо сачувати, Немци ево де пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд. Турци уплашени оду што су брже могли, а ја се вратим несрећном господину Мијушку, и он окрене мени говорити: ,Цар је мене послао к теби да ти које највредније људе знаш позовеш, да се дигну да вароши палимо и Турке бијемо.’ Ја тако и учиним и одма пошљем по једног човека Лазару Илићу у Јабучје, Петру Јеремићу у Ракаре, Малом Јанку у Оглађеновцу и Милисаву Милошевићу у Орашац, и поручим им: да је час избављења приспео и нека купе чете сваки у свом крају, и нека буду спремни на први мој позив да идемо да ударимо на Ваљево. Турци из Палежа и Уба побегли су били, како смо страже почели чувати. Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на бранковички вис са собом извести. Кад дођемо ту мојој кући, пошљемо најпре одабране четнике, те све српске породице и њи’ову стоку у планину Посово, војсци за леђа, уклоне, а онај други крај кнежине у планину Словац у збегове сместимо. А потом ишли су четници те догонили турска говеда војсци за ’рану, и уговорили смо међутим са Малим Јанком, Ракарцем и Лазаром из Јабучја у који ћемо дан на Ваљево ударити.” (Но Турци пређе тога, како су видили да ће рат започети, дозвали су кнезове и кметове, узели од њи’ коње и пратиоце, те су сва движима добра, а тако исто и жене и децу испратили у Ужице и Соко, а неке и преко Дрине, а они, сами војници, у Ваљеву остали.)

„Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по шумама у кладе сакрити). Но многи су брезове тојаге заоштрили, и, штоно рекну, који колац који проштац узму и ударе са три стране на Ваљево. Турци Ваљевчани изађу пред њи’ у Љубостињу, дочекају и’ и ту се потуку. Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и празне куће запале, онда Турци почну бегати Чачку и Ужицу.” То ми прича отац, а и ја јошт памтим, како сам онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове пењао, да можемо боље видити како Ваљево гори. То је било на наш Чисти понедељник 1788. године [28. фебруара].

„Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска била из саме ваљевске нахије. Код Чачка Турци нас добро дочекају и убију нам 27 добри’ момака, но ми опет и Чачане и Ваљевце (Турке) растерамо и сав Чачак попалимо; потом вратимо се у Ваљево. Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви својим кућама одоше а с нама мало остаде. У то време било је у Ваљеву 24 џамије, и говоре да је било преко 3000 кућа турски’, а 200 хришћански’. Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући. Говорим ја једнако Мијушку: ,Пиши нека ћесар шаље што пре своју војску, пак ћемо лакше и наше војнике у скупу држати.’ А он ми све од дана на дан одговора: ,Писао сам, писаћу’ или: ,Војска ће скоро прећи’ итд. Истина поред границе, од Земуна до Митровице, врло је много спремне војске лежало; али то је све бадава, нема је на овој страни. У то време чује се да ће ћесар Јосиф доћи у Срем, у манастир Фенек, да види где се профунта пече. Наскоро после тога поручи мени из Бољеваца неки Арса Андрејевић, мој стари познаник (он је рођен у Ваљеву, па убио Турчина и утекао у Срем) да идем да видим цара. Кад ја кажем Мијушку да хоћу да идем да видим цара, не беше му мило, него ми рече: ,Остани ти у Ваљеву, а ја ћу ићи у Фенек. — ,Немој, господине Мијушко’ рекнем му ја, ,него да ја идем да видим цара, јер то ми је највећа жеља, а ти си га сто пута видео. Ја му нисам казао да је мени Арса поручио да идем. Мијушко не смеде никако сам да остане, и кад види да сам навалио да идем, пође и он, изговарајући се да има важни’ послова тамо.”

„Одемо у манастир Фенек, и ја се одма састанем са Арсом Андрејевићем, с којим сам живио као с братом. Сутрадан одем са Арсом на један доксат, одакле смо гледали врло много свакојаки’ официра у манастирској порти. И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?’ одговорим му ја, и почнем гледати по свој порти и по свима доксатима не би’ ли где цара могао наћи. ,Оно је цар Јосиф! — вели Арса — што стоји код оног кочијаша, што маже интов, и штапићем показује куда кочијаш треба да намаже.’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви? А камо му велики ћурак и велики каук на глави, ако не већи а оно бар као у нашег везира у Београду?’ Сад рече мој буљубаша Никола Арсенијевић из Вукићевице, који беше са мном дошао: ,А нуто г’, кнеже, Бог и душа, каке су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и нас ођене, а и он бос иде.’ Насмеја се Арса и каже: ,Тако носе сви крштени цареви, а не као ваши Турци!’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.”

„Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене. ,Хајде’ вели, ,зове те цар!’ — Кад рече: ,зове те цар’, прођоше ме мрави од пете до перчина. Паде ми на ум што су ми Турци приповедали: да се цар не може видити, и који га год види, мора му од стрâ доња усна препући. Но одма помислим: ја видо’ цара у авлији и усна ми не препуче, а и није страшнији ни од једног београдског везира. Хајде, па што Бог да. Каза ми Арса, да не ваља у скут љубити као везира, но само се гологлав поклонити. Кад уђем к цару, ја тако и учиним. Код њега стојао је толмач. Пита ме: ,Јесте ли ви Алекса, кнез ваљевски?’ — Ја му кажем да јесам. — ,Па шта сте тамо радили; и како с Турцима стојите?’ — Ја кажем да смо све добро радили, да смо Турке све отерали из Палежа и Уба и да смо Ваљево и Чачак попалили. — ,А ко вас на то све наговори и подиже?’ — упита цар преко толмача. — ,Господин Мијушко!’ — одговорим ја. — ,Који је то г. Мијушко?’ — Ја кажем да је он прешао и подигао нас у име царево, и да је сада и он овде. Цар спусти обрве на очи, и пошто мало поћути, рече нешто немачки једном официру, који одма отрча напоље. Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему. — ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.’ И ја се тек сада уверим о ономе, о чем сам често сумњао, тј. да је то лажа нека; а ја сам мислио да је он најпре с царем вечерао, па онда међ нас прешао: тако је умео лепо лагати.”

„Утом дође с оним официром и Мијушко. Пита га цар: тко је он и шта је тамо радио и ко га је на то послао. — Замуца мој г. Мијушко: ,Ваше Величество... Ваше Величество... ја сам шнајдер! — па сам видно војску где се спрема на Турке, па сам узео нешто барута и један добош и отишао сам кнезу Алекси те кренуо народ и Турке растерали.’ Цар нешто рече немачки — а он се поклони па оде.

„Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба, Чачка и Ваљева, куда сте и’ отерали?’ Ја му на то одговорим сасвим весело, да смо и’ отерали чак у Соко и Ужице, а неке чак преко Дрине. — ,Гут!’ одговори цар смешећи се, ,а колико је до Ужице, Сокола и до Дрине од ваши’ места?’ — Кажем му ја, да од наше нахије до Сокола има 4 сата, до Ужица 7, а до Дрине 8 сати. — ,А где су њине жене и деца?’ упита даље цар. Ја му кажем да су са собом одвели. ,А где су ваше жене и деца?’ питао је даље, и ја одговорим, да наше жене и деца седе код своји’ кућа. — ,А кад Турци’, почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима. Цар примети на мени ту забуну и бригу, пак после неког кратког ћутања рече ми сасвим благим гласом: ,Мој драги кнеже, ја се од вас и од тога народа уздам и надам да ћете ви помоћи мојој војсци, мога и вашега непријатеља прогнати. Али то што сте сада чинили и бунили се да сте тек после годину дана, кад би моја војска прешла и вас и ваше фамилије себи за леђима оставила! Ја сам спремио 300000 војске, и хоћу, и мислим да ваше отечество од Турчина очистим, но хоће ли Бог дати, то не знам. Већ сад идите и чувајте народ и уклањајте га у планини да се не пороби, а моја ће брига бити за вас’ — и даде ми сто дуката.” „Тај исти дан зовне ме Михаљевић на вечеру, с којим сам се познавао и добро живио. При растанку с њиме рече ми: ,Идите одма у Ваљево и чету скупљајте и држите у скупу; ја ћу вам послати једнога фендрика с неколико фрајкора и чувајте народ, да се не пороби, а и мене ће скоро цар послати, да на Забрежју шанац начиним и топове превезем, но треба, кад време буде, да и ви људе пошљете да шанац помажу копати’.”

„Ја одем у Ваљево — прича мој отац — и опет почнем чете скупљати, међутим дође фендрик Јован Вујадиновић (он је први Србин из Срема, из села Товарника, чини ми се, добар јунак и погибе после на Соколу, кад смо на Калкан јуришили). Тај Јован доведе са собом око 30 фрајкора. Међутим неки Гуша, поглавица бачевачки, скупио је био своју чету и дошао у Лесковице, одвео седам роба и отерао млого оваца. Ми покупимо чету и са оно 30 фрајкора одемо тајно преко планине; ноћу се прикучимо Бачевцима, и оданде у зору ударимо на обадва места, и заробимо 70 душа. Турци се жестоко почеше бранити; њи’ов старешина Гуша Муста-баша узјâ на хата а мач у руке и управ потрча сокаком, а Ђока Мићановић (из села Клинаца, сат и по ниже Ваљева, који је доцније постао стражместером) дочека га насред пута и карабиљ опали, а Гуша падне с коња мртав, а Ђока притрчи, узме његов мач, одсече му главу, хата његовог у’вати и узјаше. Други се Турци затворише у џамије и кулу, којима се без топа ништа не може учинити. Бачевци су Дрини на обали према Осату. Стаде вика Турака из Босне, са оне стране Дрине: ,Хај, браћо, удрите се, не дајте се! ето нас у помоћ к вама!’ Пак низа сва брда потрчаше Дрини. Ми куће попалисмо, робље и стоку отерасмо. Златарићско пак робље и овце повратисмо сваком своје, а турско робље пошљемо у Немачку” (И ја сам ово робље турско видио, кад су и дотерали на Врану, где је логор био, и где су сада виногради. Шанац и логор на Кличевцу доцније основан је. У та времена и Коча доле око Мораве подигне чете и Турке почне тући, зато и сада Моравци зову оно време „Кочином Крајином” а за ћесара Јосифа рат ништа не знаду него мисле да је Коча заратио. Коча је био из јагодинске нахије, села Ланишта, био је најпре добар свињарски трговац, а после добар јунак.)

Ово што ћу сад да вам пишем, причао ми је мој отац Алекса да су њему његови стари причали, а он није запамтио: — Кад су саме спа’ије с царским бератима у Србији биле, узимали су од сваког жита, кроме ситне проје, десету оку; на ожењену главу узимали су по један грош, и то се звало главница, и баштеницу 20 пара узимали су за све ситнице, тј. што се сеје у баштама; на једну кошницу по оку меда или наплате пошто је мед био; на казан 2 гроша; наједио маторо крме 6 пара — и који је спа’ија близу своји’ села, дотерају му по која кола дрва, и то је био сав данак спа’ијама. Осим тога плаћало се везиру, порез на мешћемску главу по сто гроша, а каткад и повише, а цару плаћало се арача по 3 гроша и 2 паре. Кнезови крили су главе, па кад у вилајету порежу све данке, долазило је по 7 или највише по 8 гроша на главу. После тога постали су читлуци, и јаничари завладају, који су имали у Стамболу великог јаничар-агу, а у сваком везирству опет мањег јаничар-агу. Онда Турци који неће да раде, дођу код свог јаничар-аге и упишу се у јаничаре, и то у коју орту који воли; и тако назове се прави син царев и ага, а спа̓ије, који су од старина са царским бератима били, баце за леђа и назову и̓ папурима. Такав ага узме неколико момака, дође у село које му се допадне, сазове сељаке и каже им : „Рајо, ја сам царев син и ага, дајте, продајте ми се да сте моји, ја ћу вас од свакога зулума бранити, и који нема пореза и арача, ја ћу за њега у зајам давати.” Сељаци обично млого се томе противе, али то им ништа не помагаше: он натури сељацима по 200—300 гроша, па каже спа̓ији те му направи темесућ и тапију да су сви сељаци томе и томе аги продали све своје баштине, и тако ти он онда постане читлук-сајбија, и колико год спа̓ија узима од свог села, толико и он, а каткад и више.

Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали. После рата изваде кнезови 1793. године хатишериф да у београдском пашалуку не буде читлук-сајбија ни ага, нити њиови̓ десетака, него само да се даје спа̓ијско и царско. Но тога пашалука читлук-сајбије умоле београдског везира (што је био пре Муста-паше) да они буду аге, као што су и били, и да купе своје десетке и проче. Дођу кнезови о Митрову-дне од свију нахија да порез порежу; везир, Шашин-паша, проучи тај ферман, и каже да је цар помиловао аге, и допустио да опет буду као што су и били, „но идите у вилајет” — рече паша кнезовима — „отишле су аге да купе своје, кажите раји да се не противи царској заповести.” Кнезови на то сви сложно одговоре: да они то не смеду народу казати, јербо ће и̓ народ побити камењем, — и да би Турке већма уплашили, придаду, да ће они (кнезови) морати у Немачку од народа бегати, ако са таквим гласом пођу у вилајет. — Онда је Мустафа Шинигџић био бина-емин (главни настојатељ кад се какво зданије прави) и оправљао је и покривао у доњем граду касарне, што је Немац у рату попалио; мој отац Алекса, због тога што је томе Хаџи-Мустафи млогу грађу за касарне низа Саву слао, познавао се и живио с њим добро, зато оде к њему и пожали му се на тај агински ферман. — „Знам ја,” рекне Хаџи-Мустафа, „ко је тај ферман извадио, но ако ви хоћете, ја ћу то лако покварити.” — „Хоћемо за Бога и помагај” одговори му мој отац, и замоли га у име свију кнезова да ради о томе. — „Идите и тајно начините сваки мизаре (прошенија) на цара”, рекне му Мустафа, „и ударите што више можете имена, и који нема мура (печата), нека прст притисне.” Тако кнезови, сваки напише мизаре и на јаничаре тужбу што већма могу учине, млога имена потпишу, прсте и мурове ударе, а потом тајно однесу бина-емину. Он им рече: „Чекајте ви ту (у Београду), одговор ће одма доћи.” Кнезови остану да чекају одговор на њина прошенија из Стамбола.

Везир је био јаничарски пријатељ и ништа није знао о томе, и кад види да се кнезови не разилазе из Београда, зовне и̓ себи и рекне им : „Зашто не одлазите ви да народ советујете, да се когод не би противио царском ферману, него да приме своје аге?” На то изговори се мој отац, да је млого јапије догонио у град за оправке касарне, и да има са бина-емином рачуне, а кад сврше рачуне, да он и опет у народ не сме ићи, да им советује да приме ферман јаничарски, јер ће га народ камењем затрпати. Тако су и сви други кнезови говорили, и опет су казали да ће морати сви од народа у Немачку бегати. После тога гдекоји се кнезови прикрију а мој отац, под изговором да рачуне прегледа, договарао се непрестано са Хаџи-Мустафом. Петнаести дан од тога дана, дотрчи татарин из Стамбола, и донесе нов ферман. — Причао ми је буљубаша мог оца, Лаза из Трлића, да је татарин утрчао у варош непрестано вичући: „Мазул Шашин-паша, мазул! Хазур Хаџи-Мустафа-паша, хазур! хазур!”

Сутра рано стари везир изађе из града, а нови Хаџи-Мустафа-паша, бивши бина-емин, седне у сараје, а тугови му после од цара дођу. Кнезови дођу му и честитају, а он и̓ советује да иду сваки у своју нахију и да народ добро пазе, и да не даду никоме ни најмањег зулума да народу чини, но да се њему обараћају. То је било око 1794. године. Међутим, отишле аге и субаше по селима своје обичајне данке и десетке купити. У Београду пак био је неки Кара-Смаил, који је свуда, куд је год ходио, по 30-40 момака јаничара за собом водио; он се спремао да у Београду буде јаничар-ага, и слабо се Хаџи-Мустафа-паши покоравао. Али Хаџи-Мустафа-паша, кад се утврди мало у граду, потпусти некога Турчина, те Кара-Смаила, кад је из амама изишао, кроз прозор једне куће из пушке убије. Његова дружина сва прсне и којекуда разбегне се, па тако и они што су се у села била разишли, како чују да им је старешина погинуо, поплаше се и сви побегну у Видин к Пасманџији, који се још пре тога осилио и од султана отцепио, и сав пашалук видински под своју владу узео, нити је што цару давао него све себи грабио. Сви ти бегунци зли и гори код њега се скупе. Сирома султан Селим седам је везира на Видин с војскама слао, да победе Пасманџију, а и Хаџи-Мустафа-паша из Београда ишао је на Видин и жестоко се тукао. Други пак везири тајно су узимали новце (мито) од Пасманџије и нису хтели од свег срца тући га. Ту је био послао султан Селим неколико низамске војске у зеленом мундиру, јер је Селим први почео низам уводити. Но напослетку Пасман-огла истури своју војску у поље на Хаџи-Мустафа-пашу и на оно мало низама, те све растерају. — А други су везири без боја побегли. И ту погине сребрнички паша, отац Хаџи-Сали-бега. (Тако ми је казивао из Ужица Асан-баша Дрљача, који је онде на војсци био, а после је био јасакчија уз нашег владику ваљевског Данила, заједно путујући и димницу купећи му.)

Пасманџија остане независим у Видину; накупи јошт више војске плаћајући добро на месец; и тако сви зликовци из турског царства искупе се у Видин. — Хаџи-Мустафа-паша врати се с војском у Београд, а Пасман-оглу пошље своју војску, да Београд узме и сву Србију пода се покори, а и Босну да себи присвоји, да се лакше од султана бранити може. Дођу до Пожаревца и тамо су се с београдском војском добро тукли; београдске спа̓ије врате и̓ у Видин. Тако су опет полазили и Пореч узели. Београдски везир нема доста војске, зато почне купити и он под плату војнике. Порез је био 7 и по до 8 гроша на по године како је у хатишерифу; сад везир подигне порез на 15 и на 18 гроша на по године. Кнезове држао је као своје синове; кад су год дошли к њему, по обичном поклонењу постоје мало турског обичаја ради, пак им заповеди те сви поседају, и кафу им даде, и, како ми је отац казивао, разговарао се с њима као са својим синовима; а и народ је био онда у најбољем спокојству, само што је морао давати велику порезу од 15 до 18 гроша. Трговина била је слободна; ко шта има, коме хоће и пошто може прода. Цркве и манастири стари почну се оправљати и изнова градити давши само 500 гроша везиру за изун (дозволење); пак гради цркву гди хоћеш и колику хоћеш.

Сад ћу да вам причам о мени, па ћу после опет наставити о мом оцу, што ми је причао, и што сам ја о њему и оном времену запамтио.

Хајде да вам најпре кажем како сам књигу учио. Отац ме даде јошт врло малена да код попа Станоја, нашег пароха, који је близу наше куће седио, учим. Ја почнем учити у једном московском буквару кога су зачална слова сва црвена била; и учио сам овако: „аз, буке, веде, глагоље итд.” а срицао сам овако: буке-рци-бр, виде-рци-вр, глагоље-рци-гр итд. Од оно доба до данас јошт нигде нисам видио онаквог буквара. Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао. Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у манастир ићи. Премда су сиромаси ђаци морали и на једном и на другом месту служити и попине и игуманове коње седлати и раседлавати, опет је сваки радо сносио, који је желио што научити и попа бити, за чим је онда сваки тежио, јербо у Србији није онда било другога господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је неко мало одличије.

Ја код попа Станоја изучим тај врлетни буквар, и почнем часловац, и у месецослову научим свеце казивати, а то ми је врло лако било из они̓ стари̓ календара, јер који је крст пола окружен црвеном бојом, оно је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав окружен, то је велики светац, и ништа се не ради, него вас дан седи и једи а не ради. А зашто? Да те Бог не покара! Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти може свеце казивати, да се у раду не огрешиш.” А ја кад то чујем, чисто растем и гордим се, и мислим да сам учен и преучен. Кад мене моје комшинице хвале, мислио сам да ми не треба више ништа ни учити. У то време тукао се ћесар са Турцима, и сад не знам, или по заповести ћесара, или због тога што су се Турци прикучили Ваљеву, крене се сав народ к Сави. Тако исто и све оне нахије од Мораве које су се с Турцима завадиле своје фамилије спреме у Ћесарију, а мушкарци остану у војсци. Ја добро памтим кад су натоварили све на кола, заокупили стоку, па смо се онда сви кренули и дођемо у село Скелу према Купинову, и ту у качари Јована Зазића наложимо ватру и мало се станимо; пак после преко Саве пређемо у Ашању и ту мало нешто поседимо, где сам почео у школу ићи. Но та школа слабо је боља била од школе мога попа Станоја. Кожа ми се и сада јежи, кад се опоменем онога народњег преселенија, јер се још добро опомињем како је народ пиштао и мучио се. После, једне зиме, не памтим које године, очима сам гледао као ђак, где свако јутро по осам и по девет мртви̓ фрајкораца донесу из квартира и стрпају у стражару код школе у Ашањи, пак оданде иза дударе по 12 њи̓ стрпају у једну рупу, и земљом заспу. Затим, да је јошт већа пропаст и жалост, удари некаква болест у сав овострански народ те помре. — Не могу рећи да се половина вратила овамо, колико је онамо прешло.

Ја не останем дуго у Ашањи, јер мој отац заповеди те одем у Купиново неком Игњату Сабову, старцу од 70 година. Он је био стар, честан, добар и врло побожан човек, и учаше шесторо деце приватно у својој кући. Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе из Купинова): „Шта си учио и шта знаш?” Ја му одговорим, да сам све што треба изучио, и да све знам. — „Е, добро” рекне он, „кад си све учио и све знаш, а ти бар седи и слушај како ова деца читају” — и тако сам ти седио ја за асталом читаву недељу дана, а он ми ништа не казује да читам. Ја онда помислим: баш су мени добро казивале моје комшинице бабе, да сам ја учен; међер и мој учитељ Сабов не зна више од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући. — Овај Игњат Сабов, кажу, учио је у Руми, и као што се говорило, за време његовог учења ту у Руми била је најбоља школа. Онда биле су у Срему врло ретке школе и српске науке, а и сам после видно сам млоге старе свештенике, који су се с науком мало од наши̓ србијански̓ свештеника разликовали. Но сад је већ друкчије с наукама. У свакој башти можеш набрати по пуну торбу учени̓ какви̓ хоћеш, само ако можеш распознати који је сладак и полезан, а који ли горак и шкодљив. Митрополит Стратимировић, кажу, да је први добре школе за Србе у Карловцима уредио.

Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим знаш ли, и јеси ли и ову књижицу учио.” — Ја отворим књигу, видим и познам слова, и кажем да сам то учио, и да знам. Но кад почнем да му читам, каже ми он одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам знао где треба стати, и ко ме је слушао, није ништа могао разумети шта је. Сирома старац дуго је имао љуту муку са мном, док ме је научио полагано и разговетно читати. Зато вам препоручујем где вам буде дужност о детињој се науки старати, да не дајете децу невешту и неучену, да у почетку у буквару рђав и ружан темељ не постави, јер је то највеће зло за децу, ако се с почетка у буквару не упуте како ваља, и после тешко и̓ је поправити.

Из Купинова повратим се после опет у Ашању проти Лазару Георгијевићу, те сам код њега изучио црквено пјеније и проче богословске науке, осим њега ту сам имао доброг учитеља који ме је учио. Тај прота Лазар родом је из села Совљака, ваљевске нахије, и био је у Совљаку прота, па је заостао у Срему, а и сад му је фамилија у Совљаку, Ђикићи, од први̓ фамилија у нахији били су, а и сад су добри.

Ја се Повратим из Срема кући у Бранковину 1793. године и мој отац одма запопи ме и преда ми нурију. Владика што ме је запопио био је прост али добар човек. Пошто ме запопио, говорио је слово, али цело његово слово било је у две, у три речи. Он се при̓вати за своју камилавку и рече: „Христијани, почитујте свештенство и упамтите: ко је год на ову капу лајо, он се кајо!” То његово слово напомињем вам да се смејете, али ипак од збиље вам препоручујем, да све оно што народ почитује за светињу и ви да почитујете. Свашта можете поправљати, али само у свештене ствари нигда не дирајте. Ни ја вам, после толико година сопственог искуства, не умем о томе ништа друго казати, него да је цела истина: да ко је год на ову капу лајо, он се кајо. Ја сам одма затим и протом постао. Шта је стало било владики што нисам јошт ни браде ни бркова имао; он је желио учинити кнезу хатер, а ваљда му је и новаца требало! — Како су ми после казивали отац и мати, ја сам се запопио у половини моје шеснаесте године. Заиста морао сам врло млад бити, јер кад су ме хтели попити, врло сам се био уплашио, а особито кад су ме за врат у̓ватили и олтару повели, јер онај један ђакон што ме је водио рече ми полако од шале: ,,Реци збогом бели свете, сад ћеш да погинеш!” и мени се онда учинило да ћу свет да променим. Но после видим како је то лепо бити попа.

Кад сам вам казао кратко владичино слово, да вам кажем како ме и отац саветовао: „Сине, — рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио, — ти си јошт млад и не знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твоји̓ парњака у годинама, него ћеш све долазити међу старије људе. Зато на сабору, и на слави, и на свадби немој млого говорити, него слушај шта старији људи говоре. Ако почнеш тако млад друге да учиш памети и мудрости, онда ти нигда мудар бити нећеш. Кад говориш штогод, сви ће слушати, али немој ти себи да увртиш у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи̓ов попа, и што си мој син, и кад што погрешиш, нико ти неће казати: није тако, али сваки ће помислити. Зато, мудро се владај и оно што ти се сада учини да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти кажи.” Потом узме мој отац једну велику чашу пуну вина, и пошто отпије за једно два прста, рекне ми: „Прве године, кад идеш по нурији, само оволико пиј од сваке чаше којом те понуде, друге године оволико” и потом опет сркне мало вина. „Треће године можеш до пола чаше пити. Тек четврте и пете године можеш до дна чашу попити, и опет сви ће нуријаши сећати се твоји̓ први̓ година и сви ће говорити: наш попа ништа не пије.” Ја сам слушао мога оца, и сећао сам се целог живота свију његови̓ совета, и био сам спокојан, задовољан и срећан. Следујте мом примеру, следујте тој чаши мога оца, не само у пићу него и у свима другим страстима и наклоностима, па ћете бити срећни. Ваше речи, ваша делања, наклоности и уживања управљајте свагда према времену и према годинама вашег живота. С мером и у своје време много се којешта чини без штете, што пред судом здравога разума не би се могло оправдати сасвим. Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије!

У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и венчати и друге обреде црквене, то су добро знали и мене у томе поучавали. После смрти попа Станоја отац мој запони брата његовог Пантелију, који је учио мало у манастиру Студеници, и попа Мату, који је учио код Снетогораца путујући. Сад се мени врло необично учини како народ у цркви стоји измешато, нит се зна који је старији ко ли је млађи, нит се зна, где стоји мушко ни женско. И то кад дођу к цркви о Богојавленију, Задушницама, Благовештенију, Воскресенију, Петрову-дне, свега да рекнем 10 пута или мало нешто више на годину, а оно како клепало удари, онда грне сав народ у цркву и хоће на вратима да се подави, и ко пре уђе, жена или човек, тај напред и стоји. Ту су измешате жене, људи, деца и девојке, и у цркви диже се разговор и ништа се не чује шта свештеник из олтара чита. Тешко ми је до Бога било, јербо сам видио у Срему како се чиновно по црквама стоји, и жене башка а људи башка. То је исто и отац мој видно и гдекоји наш комшија, који су нам млого помагали, кад смо ред уводили доказујући народу. Почнемо се старати најпре кметове и кућне старешине напољу учити и казивати како је боље и за душу полезније, но сваки код своје куће да каже: „Ко год пође цркви, било мушко, било женско, да слуша попове, и како и где попови заповеде, онде и онако сваки да стоји.” Ми млађи попови уредимо, и како клепало удари и народ у цркву поврви, а ми по један станемо на вратима, и људе пропуштамо редом, старије напред, а жене враћамо да иду на друга, западна врата у препрату своју. Кад веће сви уђу и људи стану и наместе се, а жене у препрати, и опет почну се разговарати: шта је ово, какав је ово нови обичај, те нам ни у цркву као досад не даду нови попови улазити? Кажемо ми да ћуте, и кажемо им, да су они сви сад у цркви као на небу, а пред олтаром као пред самим Богом, но да стоје, ћуте и слушају шта свештеници у олтару читају и проче. — Они истина ућуте на мало, но опет, особито жене, почну разговор и вреву. Онда обично мој отац, кад је у цркви, опомене народ и запрети да ћуте. Да видите, децо, да је попа цели дан говорио, не би тако ућуткао као мог оца неколико речи. Сви ућуте као да водом сваког залијеш. Зато, велим, нема цркве ни уредбе без мирске власти, а ни мирске без духовне; треба једна другу да поткрепљава, ако су раде да обе власти постојане буду. Ако ли једна над другом неко преимућство тражи, то су обе код простог народа слабе, и или касно или скоро обе пропале.

Такођер дотерали смо и̓ у ред да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом девојке, и све по двоје пред иконом у један ред по двапут се прекрсте, на десну страну олтара, пак леву целивају. Јошт и то смо уредили и сваки свештеник своју нурију попише женско и мушко до седам година у један тефтер. И заповедимо старешинама (кућевним), да свако мора довести на исповест а старешина мора најпосле остати. Она два стара (свештеника) исповедају старе људе, а нас тројица млада учимо децу како се ваља крстити, Богу се молити, и оца и мајку у руку љубити и почитовати, и проче, и које год дете престане на исповест, поред његовог имена у тефтеру забележимо крстић.

И то могу слободно казати да у нашој нурији, — сва села која цркви у Бранковину иду — нико на какав други суд није ишао нити је кавге било. Све то ми поравнамо и помиримо, уверавајући добре о царству небесном, а страшећи зле муком вечном. Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет кога првог нађу, зову га, те чита молитву или крсти и проче; и сваки попа неће рећи: „Није то моја нурија, нећу да те венчам, или молитву читам” — него сваки сврши за што се позове, па што заслужи даде ономе чија је нурија. Ми смо сви свештеници као браћа живили, а народ нас је као апостоле почетовао и слушао, тако да су и од околни̓ нурија долазили, и гледали и цркви милостиње као у монастире давали, а свештеници други од нас обичаје примали.

Сад опет да вам приповедам из житија мога оца.

Михаљевић натури ћуприју на Саву, топове превуче и на Забрежју шанац начини. Изађе заповест, да све нахије од Медведника и Мораве, које су се с Турцима завадиле, своје фамилије у Ћесарију преселе. Чете око Београда предводио је Радич Петровић који је после с Немцима на Французе као капетан војевао и немешаг добио, а уз Карађорђев рат то све оставио и нама у помоћ дошао. У то време дође мајор [Деспотј] Лукић у Ваљево и на Кличевцу шанац начини, скупе четнике (како ми је отац казивао 1800 момака) који су шанац чували и с Турцима око планина тукли се. Међутим, Михаљевић оде с војском у Јагодину и заповеди те мој отац одведе све четнике у Јагодину и тамо и̓ у фрајкорски мундир обуку, своје оружје оставе, а шоце узму па се потом опет врате на Кличевац да се егзерцирају. Кличевац је брдо од северне стране више Ваљева, где се и сада познаје место онога шанца. Ту је било официра из Срема све сами̓ Срба: мајор Лукић, капетан [Ђорђе] Кљуновић и капетан [Јован] Бежановић; а из ваљевске нахије био је: мој отац Алекса обрлајтнант, Петар Ракарац, Лазар Илић; Мали Јанко [Петровић] и Милисав Милошевић лајтнанти; поп Ћука [Поповић?] био је фендрик, а Ђока Мићановић стражмештер. Ту сам гледао како мој отац, да би и другим људма омилио егзерцир, скине официрски мундир, па стане у ред и егзерцира се као прост фрајкорац.

Немци поузимаше градове, као: Шабац, Београд, Смедерево, и тукоше Соко, куће попалише, али град узети не могоше. Кад су Немци Београд тукли, онда је мој отац Алекса са 700 момака између Панчева и Београда у некаквим ритовима 15 дана чувао ћесарову војску, а кад се Београд предао, опет се к Ваљеву повратио.

Кад већ Немци с Турчином учине мир и у Србији што су освојили све поврате Турком, и ћесарева војска оде натраг, а фрајкорци оду сваки својој кући, будући је од султана амнестија читана; онда сви србијански официри скупе се код Михаљевића у Сремским Карловцима, где је он Немцима рачун морао давати за ратне трошкове. Михаљевић понуди све официре да остану у царевој служби, и да ће сваки своју плату уживати. Мој отац рекне Михаљевићу: „Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на моју очевину, где сам се родно.” Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: „А зашто, Алекса, ти нећеш да останеш у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном ванжирати, а заклео си се да ћеш нашем цару веран бити?” Мој отац одговори: „Истина је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина са слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други̓ учени̓ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује.” — Михаљевић: „Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити.” — „Ја” рече, „то Србину кажем, а не Немцу; а и Немцу ћу то исто казати, и сваком.”

Мој отац не хтене остати, него се врати кући у Бранковину, а за њим Лазар Илић из Јабучја и Петар из Ракара, а они други остану, те су сви ишли на Француза војевати, као Мали Јанко, Милисав Милошевић лајтнант (који је остао жив од Француза, и опет пређе нама у помоћ и погибе на Мишару 1806. године), Ђука фендрик, Ђока Мићановић стражмештер и млоги други. (Жао ми је што не знам све из Србије официре, а наравно било и̓ је доста који су остали и на Француза ишли, осим само Ваљеваца што су били — и мало је који дошао.) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда. Паша дошао, примио Београд по трактату, с мало Турака. Како су Немци отишли, а Турци јошт своје судове не поставили, то мој отац почне судити као кнез или обрлајтнант, и свуд је по нахији одио, и народ му се добро повиновао. Тек после године дана поставе Турци своје судове по касабама, и тако у Ваљеву је био муселим и кадија, а он у нахији кнез као и пре немачког рата. Никола Грбовић преко Колубаре био је љишки кнез; а Подгорци, којима је кнез био умро, дођу молити мог оца да сједини Подгорје са својом кнежином, и да обадве кнежине држи, или да им он даде каквога из своје кнежине кнеза. Он, премда је оне године судио и тамо, није се хтео приватити за сву кнежину, но рекне им да они између себе кнеза изберу; а они рекну: „А ти нам дај засад бар Јоку из Рабаса, да нам кнезује.” Он им каже да је то мучна ствар једном човеку из друге кнежине у туђој кнежини кнезовати, „а кад баш хоћете за кнеза Јоку из Рабаса, онда ето вам узмите заједно с њиме и село Рабас од моје кнежине, а и тако је на међи; то село нека буде одсад под вашом кнежином”. — И тако Подгорци буду задовољни. Док 1792. године чујем ја у Срему, где сам у школи био, да је мој отац од Турака рањен. Неки Турчин, Муста-бег Јајић, који је у прошлом рату примио у бојевима пизму на мог оца, рекне у Ваљеву: ,,̓0ди-де, Алекса, да ти нешто кажем.” Он се као познанику прикучи, а Турчин испод скута опали пиштољем и мало га преко ребара рани, и кошуљу на њему запали. Турчин, који је веће спремна коња држао, побегне у Босну, а мој отац остане да по кнежини и даље суди и уређује. Он, како је видно у оно разно доба по Срему и Банату, како су села на кумпаније подељена, јоште како се вратио из Карловаца, одма је наредио код сваке цркве по једнога главнога кмета над оним селима која год оној цркви иду, а свакој цркви ишло је по 8 и по 10 села, и тако ти кметови звали су се среским кметовима. Шта је год хтео и имао заповедати, слао је свога буљубашу и пандуре кмету, а кмет је опет кнезовску наредбу сељацима казивао и тако је себи труд олакшавао. Он је непрестано по кнежини ̓одао и кога кметови и сељаци оптуже, и да је крив види, казнио га је онде у селу где је погрешио. А за врло велике кривице морао је слати у апс муселиму и кадији (у Ваљево).

Будући да је обичај био да и муселим и кадија под аренду закупљују своја места за суђење, тако је Асан-ага, брат Осман-паше из Сребрнице, закупио муселимлук, а брат му кадилук у Ваљеву (то су били обадва стричеви оног доброг Хаџи-бега, нашег српског пријатеља у последње Карађорђево време). Како су турски сударци имали обичај да свакога ко је и најмање крив, Србин или Турчин, кад падне у апс, да га глобе и колико више могу да узму, то је свагда мој отац у таквом случају заступао и одговарао како Србина тако и права Турчина, и глобити није давао; зато су га поштени и мирни и Турци врло уважавали; а особито Срби љубили су га као свога оца и поштовали као највећега од Турака заступника. Јербо како се какав муселим или кадија покаже као велики глобар, а он се договори са кнезом Грбовићем и Бирчанином, па покупе и обуку најречитије кметове у најсиромашније хаљине, учине скупштину, пригласе и неке поштене житеље Турке и дођу на мешћему пак викну на зулум, напишу прошеније у ком опишу сав зулум и да га сиротиња не може више да трпи, но паша да га дигне, или сиротиња хоће да бега у Кауре (у Срем). Потом то прошеније узме мој отац и однесе везиру, који га је врло пазио и уважавао, и са собом доведе бољег судију. Тако сам чуо, да су за 12 година (толико су Турци после Немаца до Карађорђа држали) променили осамнаест које неправедни̓ кадија, које зли̓ муселима. Тако је слога и под Турцима врло помагала. Где су кнезови у љубави, ту су и кметови и сиротиња сви у љубави и послушанију.

Питате ме: какве су то скупштине за Турака бивале, и како су се смели скупљати. — То, истина, није било ново, то је може бити јоште од Косова остало, а може бити да су бивале скупштине јоште и за време наши̓ царева. — Но ове скупштине, које ја памтим, овако су бивале: сва три кнеза, мој отац Алекса, Никола Грбовић и Бирчанин Илија заједно по с неколико кметова дођу у Ваљево и донесу сваки од своје кнежине рачуне на суд, ако је преко кога кнежине прешао какав паша, или други какав Турчин, на кога се млого на дочекивање потрошило, или су какву јапију или што друго плаћали што се мора на сву нахију порезати. У мешћеми председава по неколико стари̓ Турака, ага, они тефтере виде и кад признаду да су тефтери упутни, онда кадија потврди својим муром. Кнезови узму тај тефтер расхода и однесу везиру у Београд, који и своју порезу трошковима дода и бурунтију напише по колико на једну ожењену главу долази, и тако једни̓ пута дође на мешћемску главу по сто а каткад и више гроша о Митрову-дну и о Ђурђеву—дну. Но треба и то знати да у ваљевској нахији мешћемски̓ глава није више било уписани̓ него само 750. Тако су кнезови после немачког рата казали првом везиру, и Толико су после свагда држали, а оно кад порежу у народу по ожењеним главама, то дође по 8 или највише по 10 гроша, јербо су кнезови главе од везира крили, а спа̓ије и други Турци који су знали нису везиру хтели казивати. Но кнезови, кад су ишли везиру поради пореза, поведу среске кметове, најбоље газде, који обуку се у најсиромашније хаљине, кроз капу пропали перчини, кроз чакшире колена, кроз опанке прсти пропали, а кад дођу тамо код везира повичу: „Аман, аман за царево здравље! Млого је пореза давати, не можемо, ето какви смо голи и боси, а ми смо злеудне најбоље газде у сиротињи, ко ће од нас онакви̓ дати по 100 по 160 гроша на главу” и проче. — Онда везир попусти мало од порезе. — Тако су и сви кнезови од свега пашалука радили и своје кметове доводили и у Београду се састане каткад по 200 и више кметова и кнезова у тој великој скупштини. И договоре се сви кнезови, пак и кнезови и кметови сви у гомили пред пашине сараје. Кнезови уђу код паше, а сиротињски кметови у авлији, али то бива обично сутрадан, кад веће везир разреше порезу, пак им се учини млого, и кад сви чују, и онда иду пред сараје и вичу, и помажу, до Бога се чује, а паша им понешто одобри и умањи.

Сад наша три кнеза дођу у кнежине, али јоште уз пут идући поруче сваки у своју кнежину, определе дан у који ће доћи од свакога села по два и по три човека у Ваљево, и ту се од све три кнежине састане више од 300 људи и оду на мешћему; дођу и месне аге; кадија проучи везирову бурунтију, и каже колика је пореза. Сад она три кнеза поделе порезу овако: ако је 100 хиљада, то мој отац носи 50 хиљада, то јесте пола на његову од Ваљева до Саве кнежину, јербо је у његовој кнежини житороднија земља и житородна; сад ону полу дели Грбовић и Бирчанин на поле 50.000, па опет скине Грбовић са Бирчанина десети грош те понесе на своју кнежину, јербо је опет у његовој кнежини боља земља него у бирчанској. А то се све под ведрим небом пред свом скупштином ради и дели, и тако се растану, па потом сваки кнез сазове од своје кнежине од свакога села по два по три човека. Тако је мој отац сазивао скупштину на Рељино Поље на кршноглавском атару. (Не знам зашто се зове Рељино Поље, а имају два камена велика, и врло у далеко стоје, и то причају да је скакао Реља Крилатица, и да се онде свагда брала за Турака скупштина од непозвати̓ времена, а и за Немца, када су хотели робијаше, кола, профунту и друге робије, све су се онде кметови скупљали и договоре и разрезе чинили, а и ми смо за Карађорђа.) Тако је кнез Никола Грбовић у својој кнежини на Љубенину Пољу, а Бирчанин на Понура. Кад се на Рељином Пољу покупе кметови, сваки из свога села доведе, ако му има слепац или богаљ или какав други сакат или убоги сирома, и све и̓ пред кнеза и кметове упараде, и кнез запита: „Ето, браћо, ово сиромака које видимо; хоћемо ли или нећемо на њи̓ порезу ударити?” — Онда кметови провиде и рекну: „Овај море, а овај не море давати.” И тако се сврши и пореза разреже, и после кнезови купе и везиру односе.

(Највећма су на гласу били у оно 12 година наша три кнеза ваљевска, и кнез Ранко [Лазаревић] шабачки из Свилеуве; кнез Никола из рудничке, кнез Петар из ћупријске; [Стеван Андрејић] Палалија из београдске; и за друге сам слушао које мој отац фали, али сам им имена поборавно. Али су Алекса из Бранковине и Петар из Ћуприје најпребранији код везира били.)

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Ненадовић, умро 1854, пре 170 година.