Мегдан Бојчић Алије
Књигу пише Бојчићу Алија.
Књигу пише књигу накитио,
А на руке од Јајнока Вуку,
У књизи га ’вако поздрављаше:
„Побратиме од Јајнока Вуче! 5
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, добра коња твога,
Што ти га је сестра узгојила;
Друго добро, диван-кабаницу,
Што је теби бабо оставио; 10
Треће добро, бритку твоју ћорду.
Што но си је скоро саковао.
Од Млетака, за старић дуката,
Од старине за годину дана,
Која сјече оклоп и мазију, 15
Под оклопом големе јунаке.
Ако ли ми тога послат не ћеш,
Теби пењем три дуга мегдана:
Један мегдан под Удбином равном,
Други мегдан под Јајноком градом, 20
Трећи мегдан на пољу Косову,
Да и ми ту мегдан подјелимо,
Као Србин са Турчином некад.“
Када Вуку мала књига дође,
Књигу штије од Јајнока Вуче, 25
Књигу штије, грозне сузе лије.
Мисли, јадан, не види га нико,
Ал’ га гледа остарјела мајка,
Па је Вуку сину говорила:
„О, мој сине, од Јајнока Вуче, 30
Која ти је голема невоља,
Те ти читаш листак књиге мале,
Књиге читаш и прољеваш сузе?"
Све јој јунак по истинн каже,
По истини што је и како је: 35
„Нег’ те молим, мила моја мајко!
Свјетуј мене, послушат ћу тебе:
Што ћу чињет од мојег живота?
Да ја пођем Алиј’ на мегдана,
Да ја пођем, погубнт ме хоће; 40
Да му пошљем до три добра моја,
Да их пошљем, од Бога ј’ грехота,
Грехота је, од Бога срамота."
Али Вуку мајка проговара:
„Д’јете моје од Јајнока Вуче, 45
Немој шиљат до три добра своја,
Нег ти пођи Алиј’ на мегдане:
Боље ти је часно погинути,
Нег’ срамотно у Јаноке стати.
Сјећаш ли се Косовскога боја, 50
Гдје погибе српски цар-Лазаре,
И онаква сва господа српска.
Боље, синко, погинути часно,
Нег’ срамотно остат у животу.“
Кад је Вуче разумио мајку, 55
Јунак се је мало постидио,
Шо га жена соколити мора.
Љуби стару у бијелу руку,
Те с’ нареси, јунак, за мегдана,
А мајка му наредила коња. 60
Кад се јунак био опремио,
Сиђе, млађан, низ танану кулу.
Красан јунак на овоме св’јету!
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје, 65
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама.
А на руци бурма позлаћена.
Када дође пред бијелу кулу,
Својега је коња поклопио, 70
И дозивље своју стару мајку:
„Збогом, моја слатка, мила мајко!“
А мајка му благосове дава.
Тада Вуче окренуо коња,
Куд год иде, под Удбину дође. 75
У л’јепо је доба долазио,
Кад је ноћи половица била.
Ту је коња свога осједнуо,
И попео свилена чадара,
А за чадор коња привезао. 80
Под чадором рујно вино пије.
Рујно вино, жежене ракије.
Како, јунак, рујно вино пије,
Вино му се види кроз грлашце,
А ракија кроз бијело лишце. 85
Но да видиш Бојчића Алије,
Гдје дозивље драге љуби своје:
„Ој, Јелице, драга љуби моја!
Ти ми шећи на прозор од двора,
Ти погледај к ведру небу, млада, 90
Је л’ даница звијезда изашла,
Јесу л’ влашић небо препјешили,
Је л’ зорица данка забјељела."
Ал’ да видиш Јелице љубовце!
Он’ изађе на прозор од двора, 95
К ведру небу и не гледа, млада,
Него гледа пред бијеле дворе.
Угледала свилена чадора,
Под чадором голема јунака,
Гдјено рујно испија ми вино. 100
Како, јунак, лако вино пије,
Вино му се види кроз грлашце,
А ракија кроз бијело лишце.
Сјаје јунак ка’ на гори сунце.
Кад се јунак подиже на ноге, 105
Красан јунак на овоме св’јету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје,
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама. 110
Но да видиш љуби Бојчићеве!
У дворе се, млада, повратила,
Господару своме говорила:
„Господаре, Бојчићу Алија,
Од како је кула саграђена, 115
И ја, млада, у њу доведена,
Није љешпи јунак долазио,
Долазио у Удбину равну,
И пред нашу пребијелу кулу,
Што је ноћас, драги господаре, 120
Сјаје јунак ка’ на гори сунце!
Да га видиш, драги господаре,
Гдје ми рујно испија он вино,
Рујно вино, жежене ракије.
Како јунак лако вино пије, 125
Вино му се види кроз грлашце,
А ракија кроз бијело лишце.
Кад се јунак подиже на ноге,
Красан јунак на овоме свјету,
Сабља му се по калдрми вуче, 130
Свилен калпак, оковано перје,
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама.“
Али Бојчић љуби одговара:
„Мучи, љубо, замукнула муком! 135
То је јунак од Јајнока Вуче,
Он је дош’о мени на мегдане.
Лудо ти ће данас погинути,
Под Удбином главу оставити.“
Но да видиш Бојчићеве љубе! 140
Господару говорила своме:
„Грехота је, драги господаре,
Погубити онаквог јунака,
Јес грехота од Бога великог,
А од људи зазор и срамота. 145
Нег’ га узми кући за дјетића.“
Кад је Бојчић љубу разумио,
Удари је лаком заушницом.
Како ли је лако ударио,
Два јој здрава зуба извадио, 150
А четири с мјеста помакнуо,
Два јој млаза крви ударише.
Свије с’, јадна, до земљице црне,
Сузе рони, а броји године.
А да видиш Бојчића Алије! 155
Он се, јунак, на ноге скочио,
Па ми иде пред бијелу кулу,
Он ми иде на мегдане Вуку.
На чадора коња нагонио,
Од чадора гајтан покидао, 160
Био чадор поклопио Вука.
Ал’ да видиш од Јајнока Вука,
Да га видиш, весела му мајка!
Он се скаче на ноге лагане,
Па се коњу на рамена баци, 165
Те дозивље Бојчића Алије:
„Ево ти ме, Бојчићу Алија,
Ево ти ме пику на биљегу!“
Ал’ да видиш Бојчића Алију!
Бојно ми је копље узимао, 170
Добро, јунак, копљем положио,
Он ми гледа коња по ушима,
А јунака по свилену пасу.
Ал је Вуку Бог и срећа била,
Има Вуче коња од мегдана; 175
Истом Бојчић копље испустио,
Клече коњиц на све чет’ри ноге,
Прек’ јунака копље прелећело,
Још га, јунак, у руке примио,
Изломи га у двоје у троје. 180
Кад то види Бојчићу Алија,
Плећи даде и бјежати стаде.
А да видиш од Јајнока Вука,
Како Вуче соколи Алију:
„Чекај мене, Бојчићу Алија, 185
Чекај мене, не бјежи ми, курво,
Јер да си ми јучер побјегао,
Данас би те, јунак, достигнуо!"
Истом Вуче у ријечи био,
Ману ћордом и десницом руком, 190
И Алији главу откинуо,
Па је меће у торбу струњеву,
Па је носи мајци за јабуку.
Кад се, јунак, л’јепо опремио,
Здраво иде ка Јајноку граду. 195
Мртв’јем душам’ било на спасење,
Нама, браћо, здравље и весеље!
