Мајци (Мило Јововић, II, 1894.)
Ријеч света! Кад т' изустим,
Сладе ми се усне моје,
Сваког пута кад те зивне
Мајко! – мило чедо твоје. –
Покле си ме на св'јет дала,
Тебе зов'јах дању ноћу;
Мајко, и сад, док си жива,
Вапити те увјек хоћу.
У радости и у тузи
Најпре тебе мајко тражим,
Тим именом сваку жалост
Са мојега срца блажим.
Па и онда, мајко слатка!
Кад оставиш твога сина:
Лијућ сузе звати ћу те
Дижућ очи пуд висина.
Док се стобом опет здружим,
Вапит ћу те, мајко моја,
Док ћеш примит синка твога
У наручја мила твоја.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
У Бару (Црна Гора), 1894., Мило Јововић, „Словански свет “, број 18., у Трсту, 25. септембра 1894., стр. 348.