[Мајка Мару иза града звала]
Мајка Мару иза града звала:
"Јеси л' Маро рубине опрала?"
"Нисам мајко, ни до воде дошла!
Већ сам стала, па чудо гледала,
Ђе умире јединак у мајке! 5
Њему мајка више главе сједи,
Косе реже, бјеле књиге веже,
Она шаље у девет градова,
Да му дође све девет сестара -
Да му дођу браци у весеље! 10
Мисле сеје, да се братац жени:
Свилу свлаче, кадифу облаче,
Свака води по врана коњица,
А најмлађа сивога сокола!
Кад су дошле близу мајке двора, 15
Ту су стале, па мало слушале,
Чују ли се бубњи и свирале;
Не чују се бубњи и свирале,
Већ се чују дрвени мајстори.
Свака сека по мало плакала, 20
А најмађа покрај њега пала,
Жива пала, мртва је остала.
У један их сандук заковали,
У једну их раку закопали,
Више главе бунар ископали, 25
Ниже ногу ружу усадили,
И пред њима клупе пометали:
Ко год иде, нек се гробу скреће,
Ко је жеђан, нека воде пије,
Ко ј' уморан, нека отпочине, 30
Ко је млађан, нек се кити ружом!
