Марко Краљевић и његов сестрић Огњан
Фала богу, фала јединоме,
шета Марко кроз гору зелену,
сас Огњена, својега сестрића.
Кад је пало сунце на заоду,
Огњан бија Марку говорија: 5
„Куда ћемо, ујко, на конака';
Ми немамо ту љуту ракију,
нити имамо ту врућу погачу”.
Тад је Марко бија говорија:
„Чујеш ли ме, сестрићу Огњане! 10
Чујеш ли ме, луди аџамија!
Дај ми, каже, ту јуначку бесу,
и уз бесу ту јуначку клетву,
да те водим у краља Агуша,
краљ ми има једну милу ћеру 15
која му је врло пристала,
ти да ми даш ону тврду бесу,
ни да гледаш, ни па да се смејеш".
Тврду бесу Огњан ујке даја,
ни да гледа, ни ће да се смеје, 20
па га одведе у краља Агуша.
Кад стасаше на врата широка,
ту излегоше оне верне слуге,
па однеше коње у коњушке,
њи ги воду у куле високе; 25
посадише на меку постељу,
око њима свилени јастуци,
па донеше ту љуту ракију,
њу ми пије и шећер мезе једу.
Они пише док се понанише, 30
па донеше господску вечеру.
Отуд иде та лепа девојка,
у леву гу руку кондир вино,
а у десну златна чаша,
и редом ги вино послужује. 35
Колико је била она пристала:
рукама служи а лицем ги светли.
Огњан ујке тврду бесу даја,
па ни гледа, нити се па смеје,
сал ми рече ујку, потуцује: 40
„Збори, ујко, ако бога знадеш,
да не би гу како мене даја”.
Ту ми пише док се понапише,
па је Марко реч проговорија:
„Просто мене краљу од Агуше, 45
да ти само једну реч ја зборим?”
„Збори, Марко, колико ти драго”
„Да ми даваш твоју милу ћеру,
да гу даваш за мојега сестрића,
да два добра, краљу саставимо” 50
Тад је краље ријеч говорија:
„Нека иде у тијо језеро,
нек донесе цвеће давиново,
нек се киту агушке девојке,
да му давам моју милу ћеру, 55
да два добра да ги саставимо,
да два добра претеља биднемо”.
Једва Огањ бија дочекаја,
па се дига дору да ми спрема.
Марка била дремка уфатила, 60
и за мало Огњан није отиша,
ту гу Марко бија опазија,
па га је он мало покараја,
покараја и саветоваја:
„Зашто, каже, сестрићу Огњане, 65
зашто, каже, ти не узнеш Шарца,
да узнемо ту добру девојку,
што је Шарац научија да плива”.
И он узе Шарца Марковога.
Марко њему бија говорија: 70
„Кад приђеш до тијо језеро,
ти да туриш капу на колено,
да поменеш Бога јединога,
па спомени и светог Николу!”
Па отиде весела му мајка. 75
Кад излезе доле у ливаде,
ту истрча та лепа девојка:
„Јадна мајка што те је родила,
и она сестра што те испратила!
Што те жалим што си добар јунак, 80
да погинеш за једну женску страну;
мој је тајко велики бездушник,
ето девет што је удавија,
а ти бићеш, каже, и десети!”
Огњан њојзи бија говорија: 85
„Да идем ћу, и ако не дођем!”
То гу рече па ми и отиде.
Када приђе куд тијо језеро,
заборави што му ујка рече,
па заплива ка но будалина. 90
Кад преплива од тија језера,
тад се скиде од коња Шарена,
па не крши цвеће горе од вр’з,
но га кубе од дно из корена,
па се метну Шару на рамена, 95
цвеће тури на своја рамења,
па заплива опет у језеро,
ту имаше она силна ала,
па опаса коња да удави,
и на коња доброга јунака. 100
Тада писну Шара под Огњана:
„А мој Марко, а мој господаре,
што ме даваш сваке аџамије,
што не умеју богу се помолит,
и не умеју сабљу ми отворити, 105
да изнесем доброга јунака,
да узнемо ту добру девојку!”
Тад Огњану било пало на ум,
па извади ону остру сабљу,
те гу маја тамо и овамо, 110
ти ми исплива то тијо језеро;
кад по себе Огњан погледаја:
све језеро мутно и крваво.
Они седу и још вино пију,
тад му збори краља од Агуше: 115
„Здрав си, каже, Марко Краљевићу!
Да испијемо ову чашу вина
за твојему сестрићу душу!
До саг ти се, каже, удавија!”
Али Марко срце нестрпљено, 120
њу попише и другу напунише:
„Да испијемо ову чашу вино,
а за здравље мојему сестрићу!
Ако бог да саг ће да ми даће,
да га познаш чије је колено!” 125
У те речи и Огаљан ми стаса.
Кад је бија на врата дошаја,
он не чека да се отвору врата,
но разбије врата у три комата,
метну цвеће код кула бијела, 130
од темеља кулу занијаја.
Сам се Шара кроз авлије шета.
Он се пења на кулу високу,
скину капу и тури под мишку,
па ми прво ујке љуби руку, 135
и пољуби краљу од Агушу,
па седоше још три дана бјела.
Ту му вика Краљевићи Марко:
„Чујеш ли ме, краљу од Агуше!
Ти не седи, но спраљај девојку!” 140
Нема куде краље од Агуше,
па он спраља своју милу ћеру,
сабраја је кићене сватове,
и сабраја сурле и гочеве,
испрати ги, весела му мајка, 145
те ми испраћа авале из куће.
