Марко Краљевић и његов сестрић
Подиже се војвода Драгићу.
Са сред Босне с крај Херцеговине;
Оде Драгић од својега двора,
До Прилипа града бијелога,
До јунака Краљевића Марка, 5
Да га Марко учи сјећи Турке.
На растанку говори му мајка:
„Ну причека, мој сине Драгићу!
Е ћу теби нешто сјетовати:
Када будеш гором путовати, 10
Кога сретеш првога јунака,
Немој му се уклонити с пута,
Да ћеш знати е ћеш погинути;
Ту ћеш прву срећу скушати."
Још га мајка сјетовати шћаше, 15
Ал’ је Драгић слушат не хоћаше;
Већ окрену друмом широкијем,
Докле Драгић у планину дође,
Па погледа Драгић уз планину,
Ал’ угледа голема јунака, 20
На шарену коњу од мегдана,
На коњу је ноге прекрстио,
Па узео ситну тамбурицу;
Ситно куца, танко попијева,
Припијева Турке и хајдуке: 25
„Ђе сте, Турци и горски хајдуци!?
Не кријте се крајем друма пута.“
Кад га виђе војвода Драгићу,
Јунак Драгић ал’ се препануо,
Ал’ му јунак тако говорио: 30
„Море, мемче, што си на вранчићу?!
Сврни вранца, да проћерам шарца!
Ако ли га уклонити нећеш,
Ако си се момак оженио —
Остаће ти саморана мајка." 35
Готово се Драгић препануо,
Готово се уклонити шћаше,
Ал’ Драгику дошло у памети,
Што је њега сјетовала мајка.
Па наприје вранца прогонио, 40
И јуначким грлом подвикнуо:
„Море, бане, који јашеш шарца?
Сврни шарца, да проћерам вранца,
Ако ли га уклонити нећеш,
Вјера моја тако ми помогла! 45
Русу ћу ти окинути главу."
Мал’ по мало, док се завадише,
За бритке се сабље уфатише,
Коњске им се прси сударише,
А јунаци сабљам’ куцукнуше; 50
Јунак ману три четири пута,
И Драгићу ништа не науди,
Драгић ману седамнајест пута,
Начиње му седамнајест рана,
Док се јунак поче навијати 55
И повијат по коњу шарину.
Мало било дуго не трајало,
Паде јунак у зелену траву,
Јунак паде, а Драгић допаде,
Да му сабљом осијече главу. 60
Ал’ завика рањена делија,
„О за Бога, незнана делијо!
Одкален си од којега л’ града?
Како тебе по имену вичу?“
Ал’ говори војвода Драгићу: 65
„О Бога ми, рањена делијо!
Одавле сам, из далеко нисам,
Са сред Босне с’ крај Херцеговине —
Ја сам јунак војвода Драгићу!
А сестрић сам Марку Краљевићу; 70
Па ме стара оправила мајка,
До Прилипа, до ујака мога,
Да ме ујко учи сјећи Турке."
Кад то чуо рањена делија,
Он Драгићу био говорио; 75
„Мој сестрићу војвода Драгићу?!
Узо час те оправила мајка,
Да потражиш својега ујака,
Да те ујко учи сјећи Турке;
А ето си бољи од ујака, 80
Ја сам јадан Краљевићу Марко."
Кад то чуо војвода Драгићу,
Проли сузе низ бијело лице,
И овако говорио Марку:
„О за Бога, мој мио ујаче! 85
Јесу л’ твоје ране од пребола?
Могу ли те како извидати?“
Марко њему на то одговара:
„Мој сестрићу војвода Драгићу!
Чини ми се да ћу пребољети; 90
Већ ако ћеш мене послушати,
Ти се скини са коња вранчића,
Па одпаши мукадем појаса,
Утегни ме, мој мио сестрићу,
Од ребара, таман до бедара. 95
Па ме тури на коњу мојему,
Па ме гони у Приздрену граду,
Ту ја имам Грка побратима,
Он ће моје ране извидати."
Кад то чуо војвода Драгићу, 100
Скочи Драгић са коња вранчића,
Па одпаса мукадем појаса,
Те утегну својега ујака,
Па га ставља на коња шарина,
Те одоше пут Призрена града, 105
У Призрену Грка наодили,
Видао га за годину дана,
Видао га док га извидао.
Пошто се је Марко извидао,
Обадва се они подигоше, 110
Куд год ишли у Пролому дошли,
У Пролому високу планину;
Кад су били у Пролом планину,
Марко свога одсједнуо шарца,
И Драгић је одсједнуо вранца, 115
Па он сједе до свога ујака.
Сташе пити црвенога вина,
Сташе пити и егленисати,
Но што вели војвода Драгићу:
„Мој ујаче Марко Краљевићу! 120
Што те питам право да ми кажеш:
Је си ли се кадгод препануо
Од Турчина или од Србина?"
Марко њему на то одговара:
„Мој сестрићу војвода Драгићу! 125
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Нијесам се никад препануо,
Нако два пут у вијеку моме,
Од турчина Ђерђелез Алије;
Два пут ме је жива ухватио, 130
И оба пут живот опростио;
Па је мени дао вјеру тврду,
Ако би ме трећом ухватио,
Да ће моју окинути главу."
Кад је Драгић Марка разумио, 135
Овако је њему говорио:
„Мој ујаче, Краљевићу Марко!
Дако Бог да? који свашта дава,
Да ја трефим Ђерђелез Алију,
Да га трефим ђе год у Пролому, 140
Ја бих њему стао на мегдану;
Да бих знао изгубити главу."
У ријечи коју говораху,
Ведро бјеше планином загрмје,
Стоји тутањ у Пролом планину, 145
Све падају јеле и борови,
И са јела пролијећу гране,
Ал завика војвода Драгићу:
„Мој ујаче Краљевићу Марко!
Што то стоји јека уз планину?" 150
Њему вели Краљевићу Марко:
„Мој сестрићу војвода Драгићу!
Није јека од Бога послата;
Већ то иде Ђерђелез Алија,
Су његово стотину Турака. 155
Но ако ћеш мене послушати,
Узми шарца и твога вранчића,
Па их сврни у крај друма пута,
За нас ћемо лако учињети —
Скрићвмо се у јелово лишће, 160
Докле прође Ђерђелез Алија,
И његова остала дружина.“
Кад то чуо војвода Драгићу,
Он ујаку Марку говорио:
„Мој ујаче, луда ти си глава! 165
А тако ми Бога истинога!
Не бих данас скрио вранца мога,
Да бих знао изгубити главу."
То изрече на ноге устаде,
Па узјаха својега вранчића, 170
А за њим је пристануо Марко;
Све одврће војводу Драгића,
Одврће га, ал му не помаже,
Па кад виђе да му не помаже,
Он Драгићу ријеч говорио: 175
„Мој сестрићу војвода Драгићу!
Ето теби Ђерђелез Алија,
А мени ћеш оставити Турке."
Како рекли тако учињели,
И напријед коње прогонили: 180
Док виђеше Ђерђелез Алију,
Кад га виђе војвода Драгићу,
Јаше јунак на коња алата,
На алату ноге прекрстио,
У руке му ситна тамбурица, 185
Уз тамбуру ситно попијева:
Припијева Краљевића Марка:
„Бре ђидио, Краљевићу Марко!
Не врзи се крајем друма пута,
Ако те је ђегод у Проломи, 190
Изиди ми да ти виђу лице."
Ћути Марко, ништа не говори,
Ал’ не ћути војвода Драгићу,
Већ Алији Драгић проговара:
„Море, Туре, што јашеш алата! 195
Уклони се испод друма пута,
Да проћерам мојега вранчића;
Ил с’ уклони, ал’ ми се поклони."
Кад Ђерђелез саслуша Драгића,
Спушти ноге коњу у зенђије, 200
А побачи ситну тамбурицу,
Па извади сабљу од бедрице,
И наћера алата на вранца;
Ћерају се по дугу мејдану,
Ћерају се тамо и овамо, 205
Трефио се јунак на јунака,
Један другом не да одмакнути,
Ни јуначке очи заварати.
Но Драгићу Бог и срећа дала,
Ђерђелезу очи заварао, 210
И једном га сабљом ошинуо,
По дохвату по дебелу врату;
Кол’ко га је лако ударио,
У шију му сабљу саломио.
Када виђе војвода Драгићу, 215
Када виђе сабљу саломљену,
Љуто се је био препануо,
Јер мишљаше, да ће погинути,
Стаде мало не би николико:
Паде глава Ђерђелез Алије. 220
Кад то виђе војвода Драгићу,
Обрну се на четири стране,
Да он види Краљевића Марка,
Да га види да га обрадује;
Но ни Марка ни од њега гласа, 225
Мало гони војвода Драгићу,
Мало гони, а брзо га нађе,
Ђе је сио у зелену траву,
Око њега педесет Турака,
Све им русе исјечене главе. 230
Кад га виђе војвода Драгићу,
Све му право по истини каза;
Ту сједоше те се одморише,
Ал’ Драгића жеђа попанула,
Па ујаку Марку говорио: 235
„Мој ујаче, Краљевићу Марко!
Знаш ли ђегод дупљу ил’ извора?
Ил’ језера или каменицу?
Е од жеђе хоћу умријети?"
Марко њему на то одговара: 240
„Мој сеетрићу, војвода Драгићу!
Нит’ знам дупју, нити каменицу,
Нит’ извора, без једно језеро
И оно је горе у Пролому,
Њега чува нагоркиња вила, 245
Не да вила воде без белаја."
Зато Драгић ни абера нема,
Већ узјаха вранца претилога,
Па проћера вранца уз планину;
Њега враће Краљевићу Марко: 250
„Не ид’ тамо, мој мио сестрићу!
Јер ћеш тамо изгубити главу."
Зато Драгић ни абера нема,
Већ проћера вранца унапријед,
Кад је доша на воду језеро: 255
Ал’ Драгићу Бог и срећа дала,
Заспала је стражарица вила.
Кад то виђе војвода Драгићу,
Он напоји себе и вранчића.
Ал’ му врази мироват не даше, 260
Свлачи себе ђузел одијело,
Па се купље у воду језеро,
Док заљуља зелено језеро.
То зачула стражарица вила,
У језеро ускочила вила, 265
Па поћера Војводу Драгића -
Поћера га тамо и овамо.
Хитрија се нагонила вила,
Те но боље погони Драгића,
Кад се Драгић нађе на невољу, 270
Он излази на крај од језера,
Па дохвати сабљу димискију,
Те на сабљу вилу дочекао.
Опет су се они поћерали,
Ал’ је вила виша ђаволица, 275
И готово савлада Драгића;
Кад се Драгић виђе у невољу,
Сабљу баци у зелену траву,
За 6’јела се грла ухватише,
Па се гоне по дугу мејдану, 280
Докле Драгић б’јеле забалио;
Јадна вила б’јеле и крваве.
Кад то виђе војвода Драгићу,
Скупи јунак сву јуначку снагу,
Па омахну с десна на лијеву, 285
Док о земљи ударио вилом,
Па јој оба ока извадио,
Па извади од злата кутију,
Меће очи у златну кутију,
А кутију у своја њедарца; 290
Па узјаха својега вранчића,
Те отиде до ујака свога,
Па ујаку своме говорио:
„Мој ујаче, Краљевићу Марко!
Јаши шарца, ајде до језера! 295
Те ти напиј себе и шарина,
И не бој се стражарице виле.“
Њему Марко то не вјероваше.
Ту се Драгић мало наљутио,
Из њедара извади кутију, 300
И извади оба ока црна,
Што је Драгић вили извадио.
Кад је Марко очи угледао,
Узјахао Шарца претилога,
Па га ето на воду језеро, 305
Али вила сједи крај језера,
Кука вила до Бога се чује;
Њојзи Марко Божју помоћ виче,
А вила му боље прифатила:
„Да си здраво, Краљевићу Маркои! 310
Марко вили стаде говорити:
„Могу л! вило напојити себе?
Напојити себе и шарина?"
А ћора му вила одговара:
„Јадан Марко, не ругај се са мном! 315
Јер знаш, Марко, није давно било,
Кад си овђе доша’ на језеро?
Да напојиш себе и шарина;
Па кад сам те опазила, Марко,
Поћерах те проз Пролом планину, 320
И да не би твојега шарина,
Оћах твоју погубити главу;
А сад дође некаква делија,
И доби ме данас на мегдану,
Обје ми је очи извадио, 325
Још чујеш ли, Краљевићу Марко!
Мислила сам данас на свијету,
Да не има бољега јунака,
Од јунака Краљевића Марка!
А ја сам се Марко преварила." 330
Кад то чуо Краљевићу Марко,
То је њему жа и зајад било;
Тек напоји себе и шарина,
Оде право стрмо низ планину,
Докле дође војводи Драгићу, 335
Па Драгићу Марко говорио:
„Јаши вранца, ајде да идемо!"
То је њега Драгић послушао,
Узјахао вранца од мегдана,
Па кренуше стрмо низ планину. 340
Кад су били при дну од Пролома
Ал’ завика Краљевићу Марко:
„Мој сестрићу војвода Драгићу!
Нешто ми је шарац обронуо,
Ја бих река да је обосио; 345
Но ти скочи са вранчића твога,
Подигни ми ноге на шарину,
Драгић Марка био послушао,
Сиде с вранца па дофати шарца,
Подиже му ноге све четири, 350
Но да видиш проклетога Марка,
Ђе извади сабљу од мегдана;
Ману сабљом и десницом руком,
Те Драгића једном ударио,
Колико га лако ударио, 355
Указа му црне џигерице.
Кад то виђе војвода Драгићу
Цикну Драгић из грла бијела:
„О ујаче један несретниче!
Што учиње да од Бога нађеш? 360
Које сам ти јаде учинио?
Зар ме зато оћеш погубити,
Зашто сам те два пут избавио
Да јуначку не изгубиш главу!"
То зачула стражарица вила, 365
Па је вила удрила у крила,
Те крај Марка на самотук дође.“
Шчепа Марка за прси јуначке,
Погнаше се проз гору зелену,
Ал’ се вила јача находила, 370
Те готово Марка савладала.
Кад се Марко виђе на невољу,
Он дозива војводу Драгића:
„Мој сестрићу војвода Драгићу!
Јеси л’ баре толко у животу, 375
Да поможеш мени на мегдану,
Јер ћу данас изгубити главу?"
Драгић бјеше срца милостива,
Жа му бјеше својега ујака,
Па запео луке и стријеле, 380
Добро гађе, боље погодио;
Стражарицу вилу устрељио,
Живо јој је срце извадио.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он потрча до сестрића свога, 385
Па сестрићу Марко говорио:
„Мој сестрићу војвода Драгићу!
Мош ли јадан рану пребољети?
Или ћеш ми данас умријети?“
Њему Драгић на то одговара: 390
„Прођи ми се један одпадниче!
Како ћу ти ујко пребољети?
Када ми се виде џигерице.
Но чуј мене мој мио ујаче:
Ти ћеш мене ође сахранити, 395
И за гроб ми вранца привезати,
Нека знаде и гора и трава,
Да је вранац без свог господара.
Још чули ме, мој мио ујаче:
Када дођеш у Прилипу твоме, 400
Ту ће доћи моја стара мајка,
Моја мајка, твоја мила сеја,
Да те штогод за Драгића пита;
Лажи Марко и куни се криво,
Да је мене Турчин погубио, 405
Силан Турчин Ђерђелез Алија,
И реци јој, мој мио ујаче,
Како си ме добро осветио:
Згубио си Ђерђелез Алију,
Тако ће те вјеровати мајка." 410
То изрече војвода Драгићу,
То изрече лаку душу пушти.
Ту је Марко њега сахранио,
Па отиде у Прилипу своме;
Мало било дуго не трајало, 415
Али ето мајка Драгићева,
Да упита свога брата Марка,
Да га штогођ за Драгића пита.
Лаже Марко ка се научио,
Лаже Марко, и куне се криво: 420
„Чујеш мене, моја мила сејо,
Погуби га Ђерђелез Алија,
Њег’ Алија, а ја сам Алију,
Добро сам ти сина осветио."
Вјерује му мајка Драгићева, 425
Па је брату Марку говорила:
„Фала теби, мио брате Марко,
Кад си њега тако осветио;
Ја не жалим мојега Дрггића,
Кад је дао живот за поштење."
Из збирке Илије Н. Златичанина.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
