Марко Краљевић и сестрић Огњен
Лов ловија Марко Краљевићу,
лов ловија с Огњена сестрића;
лов ловише за недељу дана,
више ги се њима досадило,
па слегоше доле у ливаде, 5
па легоше мало да поспију;
но не може Огњен да заспије;
преговара Огњен, лудо дете:
„Ори Марко, о мој мили дајо,
ја не могу у траву да спијем, 10
твоја сестра, моја стара мајка,
љуто ме је, сирота, проклела:
„Кад ћеш, синко, у најбоље доба,
змије ће те, младо, да изеду!"
Саг сам, ујко, у најбоље доба, 15
те ја не смем у траву да легнем.
Имаш л ујко, неког побратима,
да идемо тамо да спијемо?"
„Имам, сине, добре познанице,
имам побру краља Латинина, 20
но ја не смем тебе да однесем,
он ми има ту лепу девојку,
да гу видиш, ти ће да полудиш,
но ти немој главу да подигнеш!"
„Нећу, ујко, главу да подигнем, 25
а камо ли девојку да гледам!"
И отоше краљу Латинину;
лепо ги је краље дочекаја,
ту седели, рујно вино пили;
пише, пише, док се поднапише; 30
негде гу је Огњен загледија,
загледаја прелепу девојку,
загледаја па се подрнуја,
па он гура свога ујку Марка:
„Преговори, ујко, за девојку, 35
преговори, срце ми изгоре!"
Тада Марко рече Латинину:
„Побратиме, краљу Латинине,
до саг смо били добри и јаросни,
оћу нешто више да биднемо: 40
ја имадем Огњена сестрића,
а ти имаш твоју лепу ћерку,
ајде њу ми да ги узнемо!"
Тада краље вако беседио:
„Лако, Марко, бићемо претељи, 45
нек твој Огњен сад нама донесе,
из језера цвеће давиново."
То рекоше па се замислише,
и легоше мало да поспију.
Сви заспаше, сал Огњен не спије, 50
но он оде доле у арове,
спрема свог доброга Дорију,
да донесе цвеће давиново,
да он узме ћерку Латинову;
но се Марко из сна пробудија, 55
и он оде доле у арове,
и он своме сестрићу говори:
„О, сестрићу, Огњен лудо дете,
ти ћеш главу своју да изгубиш,
но не справљај својега Дорију, 60
но ти узни мога коња Шарца,
јер је Шарац коњиц најразуман,
много ги је невесте узеја,
ако Бог да и ову ће узне."
Стаде Марко Шарца да му спраља, 65
па он њега лепо дотерује,
и Огњену тада преговара:
„О, Огњену, ујкина делијо,
када буднеш у тијо језеро,
сабљу Шарцу међ копита стави, 70
јер ту има ала јеловита,
да те она младо не погуби,
ал кад ставиш сабљу међ копите,
некако ћеш главу да извучеш!"
Огњен се је добро проспремија, 75
спремија се цвеће да донесе,
да он узне ту лепу девојку,
јер му она и памет занела;
одвраћа га сас куле девојка:
„Немој, момче, ти да идеш тамо, 80
много ги је отац погубијо,
па ће и тебе млада да погуби!"
То не слуша Огњен лудо дете,
но он оде у тијо језеро,
и искида цвеће давиново, 85
но гу напа једна љута ала,
оће оба љута да прогута;
Огњен се је млого заблудија,
међ копита сабљу он не стави;
проговара мудри коњиц Шарац: 90
„Лудо ме је Марко уручија,
да у луде руке ја изгинем!"
Сетија се Огњен лудо дете,
што он треба саге да учини:
стави сабљу коњу међ копиту, 95
и убије алу, страшну алу,
па се врати у краљеве дворе,
донесе му цвеће давиново,
па он узе прелепу девојку.
