Марко Краљевић и вила Бардарица
Уранио Краљевићу Марко,
У Прилипу на бијелој кули,
Те с' умио и Богу молио,
Кад с' умио и Богу молио,
Бојали је чибук запалио, 5
А слуге му каву дохранише,
Слатку каву и бистру ракију,
Докје Марко ћеиф направио,
Пак дозива слугу Милутина,
Те овако њему говораше:
»Милутине, моја права слуго,
Хитро скочи од земље на ноге,
Те отиди у подрум Шарину,
Шарца пеш ми тимар учинити,
Кад опремиш дебела Шарина,
Изведи га из топла подрума,
Доведи га на мермер-авлију,
Затури му узду најабуку,
Данас мени ваља путовати,
Јера сам се, брате, ужелио,
Господара краља Милутина,
И Милоша побратима мога,
Ваља мени до Призрена сићи,
Да ја виђу побратима мога,
Побратима Милош Обилића.«
Кад то зачу слуга Милутине,
Хитро слуга на ноге скочио,
Пак одлеће Шарцу у подруме,
Стаде спремат Маркова Шарина,
Шарина је тимар учинио,
Млаком водом и ракли сафуном,
У сунђер му воду покупио,
А чаршафом длаку извадио,
Преви ћебе, тури татарију.
А по њему седло шенаију,
А по седлу златну абаију,
Златне ките пале низ копите,
С обје стране до зелене траве,
Пак по њојзи пурли рисовину,
А по рису мрку међедину,
Да му роса риса не покваси,
Заузда га ђемом њемачкијем,
Прихвати га за оба дизгина,
Изведе га из топла подрума,
Одведе га под бијелу кулу,
Под бијелу кулу на авлију,
Пак му баци дизгин за јабуку,
Сам се Шарац по авлији вода,
Сам се вода и тамо и амо;
Оде слуга на бијелу кулу,
Право оде господару своме,
Господару Краљевићу Марку,
Пак се стаде опремати Марко,
Он обуче чудну ђеисију,
Добру свлачи, а бољу облачи,
Понајприје свилену кошуљу,
На кошуљу кадифли доламу,
На долами седамнајест дугма,
Свако дугме по од литру злата,
А што му је дугме под грхоцем
Оно му је од три литре злата,
И оно се на бурму одврће,
У н>ем носи чашу и маштрафу,
Чиме Марко хладно пије вино,
У планини ђе механе нема,
Кад обуче на плећи доламу,
На доламу троје токе сјајне,
Каке су му троје токе сјајне,
Нијесу су му вите ни ковате,
Већ у Мљетцим од злата излите,
Сваке токе од четири оке;
А навуче на ноге чакшире,
Мор чакшире, ковче ђумишлије,
Више му је под кољеном злата
Него саје чохе на кољену,
А на главу калпак и челенке,
Како му је девет челенака,
И десето на диреку крило,
Крило му се на чекрк окреће,
У са'ату по дванајест пута,
Знати море кад му са'ат прође,
Да не вади са'ат из њедара.
Кад се Марко на кули опреми,
Он објеси низ бедрицу ћорду,
Пониско је објесио ћорду,
Све му сабља по камењу звечи,
А повуче перна буздована,
Пак удари низ бијелу кулу,
Док он сиђе коњу на авлију,
Пак прихвати свијетла Шарина,
Притеже му на токе колане,
Сва четири један* по другоме,
Пак и пету ибришим каницу,
Што му коња од колана чува,
Пак се Шарцу на сриједу баци,
Отиште га од бијеле куле,
Далеко га слуге испратише,
Господару сретне путе дају,
Оде Марко брду уз планину,
Здраво пређе четири планине,
Док изиђе на Пролог планину,
Кад је био кроз Пролог планину,
Ту је Марко ноћцу заноћио,
У Прологу високој планини.
Кад ујутру јутро освануло,
Осванула света неђељица,
Уранио Краљевићу Марко,
У планини под јелом зеленом,
Те с' умио и Богу молио,
Пак Шарина коња опремио,
Пак се коњу на сриједу баци,
Оћера га кроз Пролог планину,
Кад је био посред од планине.
На планини ниђе воде нема,
А Марку је додијала жеђа,
Колико је Марко ожеднио,
Још је горе Шарац ожеднио,
Стаде писка Маркова Шарина,
Кајно л>уте под каменом гује,
А погледа и тамо и амо,
Ђе ће хладну воду опазити,
А Марко му сједе бесједити:
»Мој Шарине, моје десно крило,
Је ли теби жеђа додијала?
Колико је теби додијала,
Још је горе мени додијала,
Ја ћу заклат тебе јали себе,
Те се црне крви напојити.«
Док завика соко 'тица сива,
Са планине са јелове гране:
»Побратиме, Краљевићу Марко,
Ти си јунак, пак те кажу људи,
Ако с' јунак, ко те кажу људи,
Ти не кољи себе ни Шарина,
Већ напријед поћерај Шарина,
Ти ћеш наћи студену водицу,
Под јеликом зелено језеро,
Код језера нагоркињу вилу,
Нагоркињу вилу Бардарицу,
Која воду и језеро чува,
Око воде четири капије,
Све капије од камена суха,
Троја врата вазда зтворена,
А четврта вазда отворена,
Ал' се ником напојит не даде,
Већ узима љуту бардарину,
Ко с' напије воде из језера,
Од јунака оба ока црна,
А од коња двије ноге прве,
А од 'тице из рамена крила,
Ту се нико напојит не море,
Ко јој дати бардарине неће;
Краљевићу, од Прилипа Марко!
Ти си данас ожеднио љуто,
Па је теби необично тешко,
Пак не мореш друмом путовати,
Ја како је мени боловати,
У планини на јеловој грани,
Жедујући и дневи и ноћи,
Никако се напити не могу,
Пак и мале све 'тице остале,
Хитре 'тице мале и велике,
И црвићи и ситни мравићи,
И по гори сва звјерка остала,
Све је јадно у планини жедно,
Ал' се ништа напити не смије,
Од несретне виле Бардарице,
Ако с' јунак, ко те кажу људи,
Ти наћерај дебела Шарина,
Ти се напој воде из језера.«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Што говори соко са планине,
Са планине са јелове гране,
У напредак поћера Шарина,
Окрену га здесна налијево,
Док он нађе јелу суховрху,
И под јелом зелено језеро,
Код језера четири капије,
Троја врата јесу затворена,
А четврта јесу отворена,
Код њих спава Бардарица вила,
До н>е Марко доћера Шарина,
Кад напера на врата Шарина,
Добар Шарац воду опазио,
Пак на воду јуриш учинио,
Марко пушта дизгин у Шарина,
Шарац му се воде добавио,
Пак он паде на прва кољена,
Док се Шарац воде напојио,
Вила спава ни хабера нема,
Кад се Шарац воде напојио,
На прве се ноге исправио,
Помаче се Шарац од мејдана,
А дохвати плоча до камена,
Таман Марко чушу извадио,
Извадио чашу и маштрафу,
Да захвати воде из језера,
Да с' напојн на коњу Шарину,
Док се вила од сна пробудила.
А иза сна на ноге скочила, 200
Пак на Марка очим' превалила,
А завика грлом бијелијем:
»Те ти ли си, Краљевићу Марко?
Ти л' си дошо до воде језера,
Да с' напијеш воде из језера? 205
Вјере ми се напојити нећеш,
Док не дадеш бардарину тешку.«
А Марко јој стаде бесједити:
»Стани, вило, грло те бољело!
Да с' напијем, пак да т' онда платим.« 210
Пак се Марко наге са Шарина,
Те захвати воде у маштрафи,
Пак покваси своје грло жедно,
Док је вила на ноге скочила,
Трипут Марко воде заграбио, 215
Своје жедно грло поквасио,
Ал' опет се није напојио,
Пак под собом поврати Шарина,
Жедан Марко, пак се препануо,
Плећи даде, пак бјежати стаде, 220
Мислијаше, море побјегнути,
У добра се Шарца поуздати,
Брз је Шарац кајно горска вила,
Ал' је вила расклопила крила,
Бјежи Шарац гором и планином, 225
Достиже га у планини вила,
Достиже га вила Бардарица,
Кад се виђе на невољи Марко,
Кад видио ђе је погинуо,
Даље њојзи ни бјежат не шћаше, 230
Већ прихвати од бедрице ћорду,
А под собом поврати Шарина,
Доисто је ударити шћаше,
Ал' се вила ударит не даде,
Већ је вила Марка ухватила, 235
И за сабљу и за десну руку,
Из руку му сабљу измакнула,
Бритку сабљу у траву бацила,
Узе Марка за прси јуначке,
С добријем га коњем раставила,
Сподбише се по плећи јуначке,
Са Шарцом се коњем раставише,
Обадвоје у траву падоше,
Пак се носе по зеленој трави,
Носише се четири са'ата,
Кад на пети са'ат наступише,
Јаки Марко, весела му мајка!
Ал' јејача Бардарица вила,
Док су вилу пјене попануле,
Б'јеле пјене низ прси пануле,
Јадна Марка мутне и крваве,
Јер је њему додијала жеђа,
Кад се виђе на невољи Марко,
Кад видио ђе ће погинути,
Тадај Марко сједе бесједити:
»Бардарице, једна несретнице
Видиш, вило, грло те бољело!
Ђе ћемо ми данас погинути.
Ет' отуда два зелена вука,
Привлаче се од јеле до јеле,
Ухватиће наске обадвоје,
Истргати и мене и тебе.«
Кад то зачу вила Бардарица,
Око себе очим' погледала,
А на Марку руке ослабила,
Ђе ће виђет два зелена вука,
Марко живом срцу притужио,
Пак је вилом о тле ударио,
Кад је њоме о тле ударио,
Он не тражи сабљу заковану,
Већ крваве очи исколачи,
А пошкрипну зубим' бијелијем,
За грло је зубим' ухватио,
Пак је закла у зеленој трави,
Кајно вуче кад закоље овцу.
Пак од земље на ноге скочио,
До Шарина коња доскочио,
А из траве сабљу извадио,
Одсијече розгу омарову.
Пак се врати вили Бардарици,
Зубима јој главу откинуо,
А на розгу главу натакнуо,
Пак се врати до коња Шарина
Пак се њему на сриједу баци,
Оћера га до воде језера,
И однесе Бардарице главу,
Када дође до воде језера,
Ту се Марко воде напојио,
Напојио себе и Шарина,
Пак он поби розгу омарову,
Украј воде зелена језера,
А на розги Бардарице главу,
Пак завика грлом бијелијем:
»Ко гођ данас има у планини,
Јали јунак, јал' парип јуначки,
Јали 'тица на јеловој грани,
Јал' остала звјерка свакојака,
Ко је жедан данас у планини,
Нека иде на воду језеро,
Нека пије воду из језера,
Сву ће Марко бардарију платит,
Ако ми се том не вјерујете,
Сад видите Бардарицу вилу,
И њезину посјечену главу,
Више вама бардарије нема.«
Кад виђеше сиви соколови,
И зелене 'тице голубови.
И на гори све 'тице остале,
И у гори звјерка свакојака,
И црвићи и ситни мравићи,
Све полеће на воду језеро,
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Окренуо стрмо низ планину,
А запјева на коњу Шарину:
»Напојте се 'тице у планини,
И остала звјерко сваколика,
Више вама бардарије нема,
Нека знате Краљевића Марка,
Када Марко у механу дође,
Он не плаћа крчмарици пиво,
Веће на њу погледује криво,
Ја камоли да вам воду плаћа,
Не би Марко ни носио гаћа.
Ја камоли токе и чакшире!«
Пак отален оћера Шарина,
Кад се 'тице воде напојише,
По зеленој гори попадоше,
Свакојаке пјесме испјеваше,
А у свакој Марка припјеваше:
»Нека Марка, весела му мајка!«
По гори се звјерке раселише,
Раселише, пак се веселише,
А по трави погмиљеше мрави.
Оде Марко у поље Косово,
Када дође до бијеле цркве,
До Ружице до бијеле цркве,
Код цркве се народ састануо,
Те се служи тајна летурђија,
У неђељу на светог Илију,
Марко дође до бијеле цркве,
Он не смије у бијелу цркву,
Веће 'ода испред б'јеле цркве,
Марко 'ода а Шарина вода,
Све он 'ода и тамо и амо,
Кад с' одслужи тајна летурђија,
Док изиђе дван'ест калуђера,
А пред њима Саво игумане,
Саво Марку добро јутро даје,
А Марко му прихватио здравље,
Овако му Саво говорио:
»Краљевићу, од Прилипа Марко
Што је теби и горе ти било!
Те ти 'одаш, а Шарина водаш,
Што не идеш у бијелу цркву,
Кад се служи тајна летурђија,
Што нијеси с народом у цркви?
Што си јутрос себе обојио
Црном крви себе и Шарина
У неђељу на светог Илију,
Как'а ти је голема невоља?« збо
Кад ту Марко зачу лакрдију,
Овако је Сави говорио:
»Господине Саво игумане!
Ако 'одам, и Шарина водам,
Ако 'одам, за невољу ми је, 365
Јер сам велик гријех учинио,
Учинио данас у планини,
Кад сам био данас на планини,
Господине, казат' ти не смијем,
У планини ниђе воде нема, 370
Осјем једно зелено језеро,
Код језера вила Бардарица,
Она чува воду и језеро,
Ко с' напије, бардарију даје,
Од јунака оба ока црна, 375
А од коња обје ноге прве,
А од 'тица из рамена крила,
Ту се нико напити не смије,
А мени је жеђа додијала
Колико је мени додијала, 380
Шћах заклати себе ја Шарина,
Пак на воду напера Шарина,
Те напојих себе и Шарина,
Опази ме нагоркиња вила,
Пак поћера напријед Шарина, 385
Ја погубих Бардарицу вилу,
И без сабље и тешка топуза,
Заклах вилу зубим' бијелијем,
Напоји се свака диханија;
Ту сам велик гријех учинио.« 390
А кад зачу Саво игумане,
Он је Марка рукам' загрлио,
Загрлио, па га пољубио,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне, 395
Овако му Саво говорио:
»Благо теби, Краљевићу Марко!
Благо теби и ко те родио,
Кад с' јунаштво тако учинио,
Ти си бољи севап задобио
Него да си цркву направио.«
Па га узе за бијеле руке,
Одведе га у бијелу цркву,
Исповиђе, па га причестио,
Кад с' изишли из бијеле цркве,
Посједоше у нове ћелије,
Пак се хладна напојише вина,
Кад се хладна напојише вина,
Марко свога посједе Шарина,
Пак опера низ Косово равно,
Марко оде, а Саво остаде.
