Марко Краљевић и Вуча генерал
Али грми, ал' се земља тресе,
Ал' удара у брегове море;
Нити грми, нит се земља тресе,
Нит удара у брегове море;
Него оно Вуча генерале 5
Шенлук чини и вел'ко весеље:
Са бедема пуцају топови.
На бијелу граду Варадину;
Јер је јунак Вуча генерале
Л'јеп и добар шићар задобио. 10
Три војводе српске уватио,
Те их метно на дно у тавницу,
Ђе је њима вода до кољена,
А јуначке кости до рамена.
Које бише три српске војводе? 15
По имену да их сва три кажем:
Прво био Топлица Милане.
Друго бише Косанчић Иване,
А и треће Милошу војвода.
У тавници три дана тавнише, 20
У тавници Вуче генерала,
У бијелу граду Варадину.
Милош мисли мисли свакојако,
Јунак мисли што би учинио,
Милош мисли на једну смислио. 25
Ђе несреће бог даде и среће,
Иде путем пошта књигоноша:
Пошту носи и књиге предава.
Угледа га војвода Милошу.
И к себи га јунак призивао. 30
То разабра поштар књигоноша.
Те к тавници до Милоша дође.
Одма Милош б'јелу књигу пише
И у књизи он поздравља Марка:
„О, богом ти, Марко побратиме! 35
„Ал' не мариш, ал' не хајеш за нас,
„Али н'jеси разумио гласа.
„Ево твоји главни побратими,
„Побратими три српске војводе,
„Нашли смо се данас у тамници, 40
„У бијелу граду Варадину
„У тавници Вуче генерала,
„А тавнишмо већ три б'јела дана.
„Нам' је Марко вода до колена
„И јуначке кости до рамена, 45
„Ако би још три дана тавнили
„Сва три ћемо погубити главе.
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Досп'јевајућ поздрављам те л'jепо,
„А дођи нас искупити, побре, 50
„Ал' за плаћу, али за јунаштво.
„Из тавнице Вуче генерала!"
Кад је Милош књигу накитио,
Он братими поштар књигоношу,
Братими га богом истинијем, 55
И својијем крснијем именом,
Да он носи књигу до Прилипа,
На кољено Марка Краљевића.
Тому поштар за бога примио
И Марку је књигу предавао. 60
Таман Марко у цркви бијаше,
Кад га б'јела књига достигнула.
Кад је Марко књигу проучио,
То је њему и помучно било.
Оде Марко двору бијеломе, 65
На се меће јуначко од'јело
И на свога доброга шарина.
Марко бритку сабљу припасује,
И узима бојно копље своје
И довaти перна буздована, 70
Кад је свога оседлао шарца,
Сједну страну меће буздована,
C другу страну тулумину вина,
Да не крива, ни тамо, ни амо.
Узе Марко шчим ће пити вино, 75
Не пије га шчим га браћа пију,
Ван слеђаном од дванаест ока.
Cкаче Марко брзо на шарина.
Разигра се јунак преко поља.
Што је било тридесет конака, 80
За два и по Марко учинио,
Играјући до Дунаја дође.
Виче Марко веслеџије јако,
Да преброде њега про Дунаја;
Веслеџије и не хају за то. 85
Ражљути се Краљевићу Марко,
Те прескочи Дунај воду ладну
Шарац скочи ноге и не смочи.
Када Дунај пребродио Марко,
Дође здраво на сред поља равна, 90
Под Варадин Вуче генерала.
Ту је Марко шарца уставио,
Бојно копље у земљу удрио,
Те за копље привезао парца
Сједе јунак на зелену траву, 95
Покрај себе метно тулумину,
А с леђаном ладно пије вино,
Под бијелим градом Варадином.
То видила Велимировица,
Млада снаша Вуче генерала, 100
По бедему кад је пошетала.
То на пољу чудо угледала,
Дозивала старца генерала:
„О, мој бабо, Вуча генерале!
„Чудно чудо на сред поља равна, 105
„Близо б'јела града Варадина;
„Какав јунак на сред поља равна
„Бојно копље у земљу удрио,
„А за копље привезао коња,
„Покрај себе метно тулумину, 110
„Он не пије вина црљенога,
„Не пије га ш чим га браћа пију,
„Ман с леђаном од дванајест ока;
„Није коњић, ка' што су коњићи,
„Сав је шарен, као и говече; 115
„Није јунак, ка' што су јунаци,
„Нешто му се у зубима црни.
„Као јање од године дана.“
Одговара Вуча генерале:
„Драга снашо, Велемировицо! 120
„Сад ћеш виђет' чудо од јунака."
Па дозива сина Велемира:
„Драго д'јете, сине Велемире!
„Ти изиђи граду на бедема,
„Те сакупи до триста катана. 125
„По бијелу граду Варадину
„И увати онога јунака,
„Доведи га нашем Варадину,
„Метнућемо њега у тавницу,
„Нека тавни с оним војводами!" 130
Устаде се сине Велемире,
Брзо скупи до триста катана,
Изведе их на сред поља равна,
C катанами опколио Марка,
Марко ништа ни видио није, 135
Мирно сједи ладно пије вино.
То је Марков шарац опазио,
Шарац ногом оземљицу түче,
Увом стриже, примиче се ближе,
И поступа своме господару, 140
Када Марко чудо угледао.
Он се брзо на шарина скаче,
Те по пољу поћера катане,
Све катане брзо изгинуше.
Кад то виђе сине Велемире, 145
А да ће се у невољи наћи,
Поче бјежат' да би утекао;
Ал' га брзо Марко уватио,
Савеза му и ноге и руке,
Па га метну на зелену траву, 150
Покрај своје тулумине вина.
Ко се томе не би зачудио,
Пије вино Краљевићу Марко
И наздравља малом Велемиру,
Све наздравља, пити му не дава. 155
Кад пошета Велемировица,
Око града по бедему шеће;
Кад на пољу чудо угледала,
Дозивала старца генерала:
„О, мој бабо Вуче генерале! 160
„Све катане наше изгинуле
„A ено нам свезат' Велемире,
„А на трави код оног јунака;
„Могу тужне разумити гласе,
„Онај јунак ладно пије вино 165
„И наздравља нашем Beлeмиру,
„Све наздравља, пити му не дава;
Што ћеш бабо учинити саде?“
Одговори Вуче генерале:
„Та добро ћу сна'о учинити. 170
„Одма идем граду на бедема,
„Покупићу хиљаду катана,
„Уватићу онога јунака
„И водим га б'јелу Варадину.
„Метнућу га брзо у тавницу.“ 175
Што је река' Вуча генерале,
Што је река', брзо ј' учинио,
Он се скаче граду на бедеме,
Те сакупи младу катанију
По бијелу граду Варадину, 180
Све по њему и около њега
Он покупи хиљаду катана,
Изведе их на сред поља равна,
С катанами опколио Марка.
Марко сједи мирно пије вино, 185
Ни то чудо угледао није.
То је Марков шарац угледао,
Све он ногом о земљицу туче,
Увом стриже, примиче се ближе
И поступа господару своме. 190
Када Марко чудо угледао,
Како ли се јако разјадио
Те се скаче на шарина свога
Те по пољу поћера катане,
Како ли се Марко разјадио 195
Презакоња пуно учинио:
О, све по два на копље набија.
Преко себе у Дунаво тура.
Катанија брзо изгинула.
Кад то виђе Вуча генерале, 200
А да ће се у невољи наћи,
Он потече да би утекао,
Ал' га брзо Марко уватио.
Кад увати Вучу генерала,
Савеза му и ноге и руке, 205
Баци њега у зелену траву,
А к његову сину Велемиру.
Свеза Марко Вучу генерала
И његова сина Велемира,
Те их меће на шарина свога, 210
Те их гони бијелу Прилипу,
Те их меће у своју тавницу.
За то чула генераловица
И снашица Велемировица.
Да је оно Марко Краљевићу. 215
Оне лијепо Марка поздравите:
„Да си здраво, Краљевићу Марко!
„Пошаљи нам Вучу генерала
„И нашега млада Велемира.
„Ево теби три српске војводе, 220
„Три војводе твојих побратима.“
Кад се Марко књиге добавио,
Књигу штије, те им другу пише
И у књизи обе поздравио:
„Да си здраво, генераловицо! 225
„Драга снашо, Велемировицо
„Послаћу вам старица генерала
„И вашeгa млада Велемира;
„Пошаљ'те ми три војводе српске
„И уза њи даре племените! 230
„Ви подајте Косанчић Ивану,
„Подајте му три товара блага
„И од'јело сина Велемира,
„Л'јепу сабљу од сребра ковату,
„То подајте Косанчић Ивану. 235
„Дајте даре Топлици Милану,
„Подајте му пет товара блага
„И дајте му од злата кочију.
„Дванајст враних упрегните коња,
„Што се вози Вуча генерале, 240
„Када пође у Беч до цесара;
„Још ви дајте староме Топлици:
„Све од'јело Вуче генерала,
„Л'jепу сабљу од злата салиту,
„Што је једном носи у години, 245
„Кад полази на Васкресеније!
„Поздрављам вас драге госпе моје,
„А с Милошем како начините.“
Како их је Марко поздравио,
Оне брзо отпремише даре, 250
Све давају што запита Марко.
А дадоше Косанчић Ивану:
Поклонише три товара блага
И одјело сина Велемира,
Л'jепу сабљу од сребра ковату, 255
То дадоше Косанчић Ивану.
Сад Милану даре поклонише:
Дадоше му од злата кочију,
Дванајст враних упрегнуште коња,
Што се вози Вуче генерале, 260
Када пође у Беч до цесара!
Они дају староме Топлици:
Поклонише пет товара блага
И одјело Вуче генерала,
Л'jепу сабљу од злата салиту, 265
Што је носи Вуча генерале,
Све то једном у години дана,
Када пође на Васкресеније.
За Милоша приправљају даре,
Небројено полажу му благо, 270
Све повише, нeг онијем' двама,
А од сребра дају му колајну,
Још од злата дају му кошуљу,
Све то дају војводи Милошу.
Ну да видиш јунака Милоша, 275
Какве Милош даре поискава?
Жа' им бише, ал' му дароваше:
Давају му коласту аздију,
Која крије коња и јунака
Све около сребром извежена, 280
А изнутра златом постављена,
Потрошено тријест кеса блага,
Док с изнутра фудра поставила,
Још извана ни џепова нема;
Још му дају од свиле доламу, 285
Драги боже од свиле доламе!
Кад огрну војвода Милошу,
Већ такове ни у краља нема.
Кад све њима даре поклонише,
Устадоше три војводе српске, 290
Посједоше у златну кочију,
Дванајст враних разиграше коња
И дођоше здраво до Прилипа,
Бјелу двору Марка Краљевића.
Виђе Марко даре и војводе. 295
Па отпушта Вучу генерала
И његова сина Велемира,
Отпрати их здраво Варадину.
Тад сједоше три српске војводе,
А у двору Марка Краљевића 300
Вино пише, благо под'jелише.
Те одоше три српске војводе
Своме двору здраво и весело.
Три војводе избавио Марко,
Не за плаћу, него на јунаштво, 305
Из бијела града Варадина,
Из тавнице Вуче генерала.
Пред Марком се гора зеленила.
Сва се наша дружба веселила!
