Марко Краљевић избавља своју сестру
(Кате Мурат)
Дурмиш Бего продава робиње,
за њу гроша хоће пет стотина.
То обазн’о Краљевићу Марко,
он ми Бегу б’јели на двор иђе
и он Бегу купује робињу; 5
он му дава гроша пет стотина,
њему Бего младу робињицу.
Отоле се отправио Марко.
Кад су дошли у горе зелене,
под јелу је Марко починуо, 10
стане рујно испијати вино,
служи му га Бегова робиња.
Вино пије Краљевићу Марко,
вино пије, на робињу гледа;
робиња му срцу омиљела, 15
робињи је говорио Марко:
»Љуби мене, Бегова робињо!
Ја сам тебе у Бега купио,
за те д'о сам гроша пет стотина.«
Кад то чула Бегова робиња, 20
у лишцу је колур промјенула,
мучи млада колик’ да не чује.
Јопет јој је говорио Марко:
»Љуби мене, Бегова робињо!
Ја сам тебе у Бега купио, 25
д'о сам за те гроша пет стотина.«
Говори му Бегова робиња:
»Ход’ отоле, један Латинине!
С Турчином сам девет годин' стала,
мој сам душек код њега стерала, 30
о зулуму нигда ми не рече,
нег' ти данас, један Латинине!
То ти је боља вјера у Турака
него у вас, браће Латинина.«
За то Марко ништа и не хаје 35
него хоће Краљевићу Марко
он на силе да љуби ђевојке.
Мали граје тица црни вране,
граје вране из јелове гране,
граје вране и он проговара: 40
»Боже мили, чуда великога,
де брат хоће да љуби сестрицу,
Краљцвићу Јеле, сестре своје!«
Чује добро Краљевићу Марко,
чује добро, боље разумије; 45
он говори младој робињици:
»Борја теби, Бегова робињо!
Што те питам, кажи мени право:
ти откле си, из којега града,
од које ли земље и крајине, 50
којега ли рода и племена,
ко т' је бабо, ко ли ти је мајка?«
Говори му Бегова робиња:
»Кад ме питаш, незнан господаре,
кад ме питаш, казаћу ти право. 55
Не знам јадна Бегова робиња
ја откле сам ни од кога ли сам,
нити знадем јадна робињица
ко м' је бабо, ко ли ми је мајка:
нејаку ме заробили Турци, 60
дигли су ме из бешике мајци;
ма сам млада чула од Турака
да имам брата Краљевића Марка.«
Кад то чуо Краљевићу Марко,
сестру б’јелијем рукам' загрлио 65
и меден'јем устим’ целивао
и њоме је Марко говорио:
»То с' ти, Јеле, драга моја селе!«
Ту му сестра јаде изјадила,
па с’ отоле здраво отправили. 70
Ма не иде Краљевићу Марко,
он не иде Прилипу б’јелому,
него иде у Загорје рамно
двор на б’јели Маре, сестре своје:
има Марко рођене сестрице 75
у Загорју што је удомијена.
Кад јој био од двора на поглед,
далеко га сестра угледала,
супрој Марку па је тшетала
и под братом добра коња прима. 80
Марку своја сестра говорила:
»О мој брате Краљевићу Марко,
л'јепе ти си виле ухитио.
Добро ти се ухитити дала!
Узми, брате, па се жени ш њоме.« 85
Марко својој сестри говорио:
»Л’јепа Маре, драга сестро моја!
Н'јесам вилу б’јелу ни видио,
а него ли вилу ухитио!
Ово није од планине вила, 90
нег’ сам мајци купио робињу.«
Кад је Марка своја сестра чула,
водила га у куле високе,
поред ш њиме младе робињице,
ставила је св'јетле уза сопре. 95
Често Маре на робињу гледа,
девојка јој срцу омиљела,
она Марку брату говорила:
»О мој брате Краљевићу Марко!
Л’јепе ти си купио робиње! 100
Не водт је двору за робиње,
нег’ је води двору за господе,
о мој брате, ожени се за њу!«
Кад је Марко своју сцстру чуо,
он је сестри Мари говорио: 105
»Л’јепа Маре, драга сестро моја!
Није ово млада робињица
нег’ Јелица, наша сестра драга.
Мо’ш ли знати ал’ се спомињати
кад нам Турци дворе заробили? 110
Из бешике сестру дигли су нам,
а сад сам је у Бега купио,
за њу гроша д’о сам пет стотина!«
Кад је Маре свога брата чула,
сестру Јелу грли и целива, 115
за своје се здравље успитали;
чини Маре велико весеље
ђе ’е видела драгу сестру своју.
Ту ми стали три четири дана;
кад четврти данак освануо, 120
отоле се Марко орправио.
Иде Марко Прилипу б'јелому.
Кад је био на поглед од двора,
далеко га угледала мајка,
супрој њему па је ишетала, 125
Марку стара говорила мајка:
»О мој синко Краљевићу Марко,
л'јепе ти си виле ухирио!
О мој синко, ожени се за њу.«
Марко својој говорио мајци: 130
»О госпођо мила моја мајко!
И ја би се оженио Марко
да ми није моја сестра драга!«
С тез'јем Марко у двор ушетао
и он води своје сестре драге. 135
За Марком је пристајала мајка
и Марку је говорила сину:
»О мој синко Краљевићу Марко!
Што говориш да ти је сестрица?
Да је срећа, драго д'јете моје, 140
да си твоју сцстру избавио,
нека би ми очи извадио!«
Марко својој говорио мајци:
»О госпођо мила моја мајко!
Да ти видиш Јеле, ћери твоје, 145
право кажи, мила моја мајко,
би ли Јелу по чем познавала?«
Стара му је говорила мајка:
»Да је срећа, драго д’јете моје,
да ја видим Јеле, ћери моје, 150
ласно би је познавала мајка:
у Јелице десном’ на рамену
ту ми расту два црна мадеша.
а испод њих б'јелој на мишици,
на мишици рана прљотина; 155
кад сам Јелу повијала мајка,
из думл'јера полећела искра,
Јели мојој паде на мишицу,
њоме б'јелу опрлила руку.
По том’ би је познавала мајка.« 160
А кад Јеле своју чула мајку,
завратила руку до рамена,
мајци каже рану прљотину,
више тога два црна мадеша!
Кад је стара ћери угледала, 165
б’јелијем је рукам’ загрлила
а меден'јем устим’ целивала,
рукам’ јој се око грла вила
како змија око суха дрва;
њоме стара не бесједи р’јечи, 170
од весеља пукло јој је срце:
мртва јадна на таване паде!
Л’јепо Марко укопао мајке,
Бог јој дао у рају насеље,
нама, браћо, здравље и весеље! 175
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
